Pohvala

Uvek si tiha. Tiha.

Svetliš kao obasjana tratina.

Osmeh ti cveta kao da u njemu

sazreva zemaljska tajna blaženstva.

Video sam te suočenu sa smrću.

Čak i voz je ustuknuo kada

otkidajući kočnicu užasa

u izbezumljenom času udarca

nanoseći crnu žalost na te

obuzela te je strašna istina:

kome si krenula, nije živ.

Na slepoj ruševini svesti, među

provalijama bezumlja

nemo si zurila u prazninu.

Jer izvor suza je dublji od

bunara, plakati nisi mogla.

Video sam te suočenu sa životom

kad te je na stvaranje pozvao.

Nisi dozivala. Samo su ruže

bola plamsale na tvom obrazu,

kao da si zbog iskonske naredbe

ležala na svom krevetu a ne

zbog puste telesne potrebe, poput

reke koja slobodno buja jer svojim

koritom na more se oslanja.

Svugde sam već bio.

Iz tuđih prozora promatrah

gromko napinjanje prostora,

osluškivah preplašene šumove

odlazećih trenutaka.

Dobro je zamisliti

da postoji tišina, koja

svetli, osmeh

što zemlji plodove daje,

da u ritmu tvoga smiraja

kuca i bilo postojanja,

i dok san, svetlost, boje prolaze,

iz tebe iščeznuti ne mogu.