Noću jesenje ravnodnevnice

I

Plavi tornjevi, odleteći visovi,

mlečne reke Kumove slame.

Na Mesecu sumanut anđeo plače,

sužavaju se oči mačaka tokom parenja.

Jedna ptica na samrti na zemlju pada,

nebeska Ruka zvezde prosipa.

Nakostrešeni ljubavnici na raširenim,

velikim belim krilima lebde.

II

Suzni govori mraka, lomljeni

propovedi ispovesti u krevetu.

III

Do meseca sežuće krošnje.

IV

Dve svitac-svesti

ispod hladnih zvezda.

Kad nagomilanom ćutanju

bakreni vrhovi tvojih grudi odgovaraju.

V

Prema tebi zakoračio šiblje te je zaklonio.

Zalud sam te do jeseni tražio

Otpalo lišće me je otkrio.

Prema tebi bi zakoračio – u svoju krepost se spotaknuo...

VI

Drveća se divljim bujajenj gomilaju.

VII

Odavde, bedni junače, nemoj pobeći!

Jer pre no što će te starost sustići

jednom smeš blaženstvo okusiti!

VIII

To sitno plavetnilo ringlovke,

kako se preko svile nazire.

IX

Voli me, ako možeš! Samo malo me voli!

Samo toliko...

X

Jesenji stričak krvavim ustima

dere taman ugar,

crnom drljačom.

XI

Na mene naslonjeno,

tako si prikopčala čarapu.

XII

Jedan pokret je više od desethiljada milja,

jedan pokret je više od desethiljada godina,

jedan pokret u večnu smrt gura,

jedan pokret i nema povratka.

XIII

Oduvaće jesenski vetar,

oslobodiće me jesenski vetar – – –

XIV

Okusio vetar: jezik mi izgorio.

Okusio pljusak: u zemlju me nabio.

Okusio meso: u grlu me kiptio.

Okusio milovanje: do kosti me sekao.

Okusio tišinu gornjih prostora: u led me je pretvorila.

Okusio ukus korenja: u ustima mi je gorčina ostala !

XV

Ime boli, ime joj je korota:

tamna zvonjava zvona.

ime boli, ime joj je korota:

crn prasak doboša;

ime boli, ime joj je korota:

udarci krila gavrana lepršanje zastava;

ime boli, ime joj je korota:

ipak neću da ju prekrije zaborav.