Ljubavni ciklus iz 1927-28.

1

Videla si?

Noćas smo usput tužnu vrbu

sreli tako tužno puštala

suze u crnom i grozničavom

dvorištu da su nam tela plašljivo,

slutnjom ispunjeno zadrhtale.

Videla si?

Kas smo ujutro tamo išli,

sunce je na prozoru visio

i sjati hteo, ali vrba

ispred njega se prevalila

i ugušila blistavilo.

Videla si?

Ovo drvo sa žalosnom neobičnom

krošnjom nas oplakuje, dva poljupca

koji su se sreli, sad ispod suzom

bleštećeg svemoćnog svetog

prozora na cepanje se spremaju.

Rajhenberg, 25. februar 1928.

2

Koji put se osećam kao tvoj sin

ko krišom gleda svoju majku kad se svlači

i istupivši iz ogavnosti doba puberteta

od čudesnog prizora blistavim očima

zaljubi se u tebe.

I videvši tvoje telo

zaljubi se u tebe.

Koji put se osećam kao tvoj sin

kad me u čelo poljubiš

i kad ja jezom grešnika

usne ti ljubim

jer tako te volim.

Jert tako te volim

i meni pripadaš.

Koji put se osećam kao tvoj sin,

neobuzdan i zaljubljeno zločest sin,

jet tokon hladnih i grešnih noći

nakon naših poljubaca na grudima

ti se odmara moja glava.

Nakon naših poljubaca

draga moja mila.

Rajhenberg, 22. maj 1928.

3

Čelo mi se čini da je beskraj

od blagog vetra naboranog mora

a kosa valovita bujica

blondih slatkih voda

koja oko slepoočnice kao brzak

pada u izbrazdano more moga čela

velike širom otvorene oči su mi

zelena ogledala utvarom prekrivenog neba,

slepljene usne su pak

krčag tečnih, tajanstvenih reči

i preko belog sita mojih zuba

polako rominja na vas

gorko i slatko,

slatkorečiv halal i haram.

A ti koji put svojim dlanovima

beskraj mora gladiš

pogledavši utvarom prekriveno

nebo u valovitim

blondim slatkim vodama

kupaš svoje prste i u tim trenucima

svo to bogatsvo samo je Tvoje

i samo na Tebe pada

svaki milozvučan halal i haram.

Rajhenberg, 18. januar 1928.

4

Brežuljci tvoga tela kožu na mom licu

tokom bezbroj zaljubljenih noći žarili

i tokom bezbroj noći žario moje zapaljeno

lice osetljivu kožu tvoga tela...

tad samo je to žarenje bilo, to

tamno veliko žarenje i da si daleko,

sad osećam i prigušen miris naše

ljubavi...

noći su na jasmin mirisale,

i tvoje telo jasmina disala kao

džbun sa belim cvećem u prolećnu

sparnu noć...

ali prošli su, prošli su zadihani

poljupci čije pare sad znam

jasmina disale i ako kasnije

u proleće tvoje telo taknuti

želim ili tvoje usne ljubiti želim,

samo svoju sećanjem ispunjenu

glavu na beli cvet treban nagnuti

i miris džbuna trebam duboko

udahnuti i ponovo si tu i ponovo

grlim tvoje belo, valovito telo

na kom je toliko puta odmarala

moja umorna, sirota glava...

Budimpešta, 24. decembar 1927.

5

U to doba, posle svađa

tako si mi nova i tako si mi

opet krasna

i sve opet ugledam na tebe,

tvoje telo, muziku tela,

pesmu koraka kako prema

meni koračaš na uglu sokaka...

i usne su ti opet tako crvene

i zubi opet tako sjajni,

i ponovo se divim tvojim očima,

očima, koji su zorom poklada

osmeh meni darovali

i vidim ih u kasnim jesenskim satima

na trepavicama titrajućim suzama

i vidim ih napola zatvoreno od užitka

sjati...

i sad ponovo vidim kako me tvoji oči zovu

i pesma tvoga tela poruku meni šalje,

meni, koga nikad, nigde nisu čekali

niti čekaju, ni ja ne čekam jer

jednom su me zvali a ja nisam krenuo i

od onda kletva je na meni...

Rajhenberg, 12. januar 1928.

6.

Preko snežnih brežuljaka

noćima te pratio i u našim telima

kroz spojenih ruku kružila toplina...

svetlio sneg i kad smo se ljubiti

zastali, ispod naših stopala crna mrlja

ostala...

Pa rascepali naše slepljene

usne, pogledali se i smrtno preplašenom

suzom zasjao netaknut sneg

u našim sjajnim zaljubljenim očima...

Laganim koracima pošli dalje da sneg

ne bi novim poljupcima rovali i ne bi

rascvetala crna zemlja, strašilo svake ljubavi…

One noći su oblaci nečujno plovili,

onog dana na belim brežuljcima nisu se ljubili.

Rajhenberg, 15. novembar 1927.

7

Braunkasto sjajan hleb Osmeha si grickala

zubima i od raspršenih mrvica

sjajne, ukusne, hitre Kugle grohota mesila

dve velike usne napele se na caklini zuba, ali

joj

iz iskrivljenja već se rascvala naborano

drvo Plača i iz sićušne pukotine kao

da je krv curila niz snežnobelog tela

hleba od Osmeha i između zuba već

naborano tekla Plač omeđujući tvoje oči

drhtavim, ustreptalim pupoljcima suza,

u čijem prozoru

video

nabrekla maja Tuge sazreva.

Rajhenberg, 16. juni 1928.

8

Tokom grlenja

joj

otkinuo ti se đerdan od bisera

i

sjajni biseri poput kapi

suza kotrljali na

borama vrućih

jastuka.

Vidi,

biseri su tako kotrljai

kao koji put rosa kotrlja

na suzama pokrivenoj koži

našeg zadihanog tela

opevajući mornu pesmu

na

sećanje

jednog zagrljaja.

Vidiš,

nisi pazila i

nakon poljubaca

otkinuo se

đerdan ljubavi.

Rajhenberg- Budimpešta, 3. juli 1928.

9

Ispružila si se juče ispred kamina

i haljinu brežuljci tvojih grudi

napeli kako naslanjajući se

poluzatvorenim očima grejala

tvoje lepe ruke na zidu kamina…

svetlost vatre osvetlila

tvoje noge i kralježnice ti

prštale kao kad se mačka

ispred vatre ispruži i

skrivenim kandžama baršunastih

nogu škripajući para

sjajan patos…

i tvoje cipele škripale

jer i ti si mačka i volim

nad tvojim grudima napetu

haljinu poljubiti preko koje

na me prelazi mišiće izazivajuća

blažena toplina tvoga tela.

Budimpešta, 28. decembar 1927.

10

Svlačila se juče ispred prozora

u prodirajućem ljubičastom svetlu

kikotali obrisi tvoje senke

i smrznut, suzav srp meseca

poput sujevernog zlatnog šešira

tvoju kosu drhtavo uvenčao…

Čuješ, iza zida negde u susedstvu

gramafon neku staru, otužnu

melodiju sa obale Volge svira

a vani sat ponoć otkucava…

Ostavi prozor, zlatan

mesečast šešir, baci haljinu

na nemu, crnu stolicu

i podari mi tvoju nagost.

Rajhenberg, 7. februar 1928.

11

Ne volim te više,

zemlja se pokrenula i sa neba zvezda pada,

al ne zato jer je mesec pada zvezda,

nego i sa tvoga čela je pala jedna

tokom usamljenih noći tkana glorija:

ljubavi,

nemoj se čuditi, evo više te ne volim

i nebo plače,

pa i sad si se uplašila, kako ti je

između tvoje uplašene plavosti na lice

kap kiše pala, ta samo kiša pada

i poveruj da je kraj;

i tu ljubav i nebo oplakuje.

Ne boj se,

ispred mojih nogu samo jedan list pao

kao što već i tvoja ljubav pada…

Vidi, naoblačilo se i kako pada kiša.

Rajhenberg, 7. novembar 1927.

12

Bio sam lud za tvojim mirisom,

tako se sagnuo do tebe

kao zimi tuđim, mirisavim

vlažnim cvetovima koji

u japanskoj vazi titraju

na stolu jedne sobe u formiranju

i o letu priča njihov miris.

Tako pažljivo, tiho ljubio

tvoje usne da ti latice ne otpadaju

i dugo mi ostanu,

al zalud, odleteo ti je miris

i sad sećajući se o bolnoj

uspomeni na jednog parfema

pevam na listu papira.

Rajhenberg, 21. februar 1928.

13

Na vrat ti beli đerdan stavio

i kad si me zbog toga poljubila

ispred mene se pojavio

ponizan trgovac iza pulta

kako hvaleći svoju robu

pokazuje, nudi

sjajne biserne ogrlice.

Ja sam tu malu belooku iza-

brao mada je bila i skuplja i lepša,

takva, kakvu bi ti zaslužila.

I kad si me zbog toga poljubila,

upitao, dal bi me strastvenije

grlila kad bi sjajnijom, lepšom

ogrlicom sa većim biserima

kitio tvoj vrat…

Ti!

Ne meriš li vatru tvojih usni

i krila cenom bisera…?

Rajhenberg, 9. maj 1928.

14

Rastali se.

Ti si mi do zakrvljenosti ljubila usta

i zadihano molila da ostanem.

Neću ostati.

Molim te uđi a ja krenuću

među miljokazima u blatu.

Šta gledaš?

Nakon snežnobelih noći

ostalo je suzno, flekavo otapanje.

Čuješ?

U tankom drveću sad truli

zimski sveci oplakuju leto.

Ne plači.

Naružiće ti suza oči

i ako plačeš ne mogu nastaviti.

Čuješ li?

Vetar huji niz padinu

a tu ispred tebe je naborano blato.

Jesi li me shvatila?

Blato. Blato i Mržnja je na dnu

svake velike, sjajne ljubavi.

Sad idi.

Osećam da te obožavam i mrzim

i zbog toga te tu na cesti ostavljam.

Milo moja.

Mnogo, mnogo te volim i ako

se ponovo stretnemo, možda ću opet početi.

Idi već.

Rajhenberg, 13. februar 1928.