Mala čuda

Ona isčekivana, velika čuda uglavnom

– dok se ostvare –

izgube svoju nežnu svežinu;

kao zmijsku kožu odbace sjajnu,

krljuštastu pokožicu i ne ostaje ništa drugo

samo rastresit kostur tela, žlezde, krvavo meso –

zatim rascvetaju tromi cvetovi sitosti

– nehajani cvetovi dima –

i

iz jednog gorkog zevanja

iskrsne

?

zgrčen upitnik

„zar je to sve“.

Ali blaženi su čuda svakodnevnice,

neočekivane, detinjaste.

Nepoznata žena tebi, tuđem detetu

sladoled kupi,

i dok bi se zahvalio

nestaje u masi;

vojni lekar ti šapuće:

bolestan si iako zna

samo si željan odmora;

pored tebe se stvori devojka, i nestane,

samo te moli, nemoj nju zaboraviti...

Janjci sitnih, blaženih čuda

smerno prolaze ispred tebe;

a to što u duši ostaje,

to je već sama tišina ili sjajno pucketanje,

slabašno talasanje plitkih mora.

Jer lep je gromovit vihor strasti,

ali još lepše je biti čovek

iznad penušavih valova privlačenja i strepnji,

zahvaljujući se na svu dobrotu koju

smo samo sa sobom mogli uzvartiti,

sa sobom:

sa dečačkim sanjarenjima

razgolivši se:

u jednom zakašnjelom

osmehu, uzdahu, rukovanju...

– dok zanos

poput kristala u spomen se učvrsnuo

da mu na vrhu ponovo naše sutra izgradimo,

kao predajnika radija na pomičnom postolju;

nek širi valove

koje se u glasove pretvaraju:

– Još živim, tu sam,

svakodnevno se ponovo rodim!

I:

– nemojte me napustiti

ostaću i ja s vama, zauvek.