Ljubav

Nalaktio se bog

na sjajan prozor svemira

okreće se od našeg života

dok na crnoj

goloj grani

nad ulicama

kamenim lagunama

pali se lampa zebnje.

To je čas u kojem

i okorele paćenike

sustiže pravda radosti

i tad u tišini

kroz vrata nemogućnosti

ulazim ti u mračnu sobu

hiljadu metara iznad svakog bola.

Ko sluti stvarne odnose

naše sudbine?

Ljubav te u

orbitu neprolaznosti baca -

zastajemo negde u noći

gde više ne shvatamo našu kob

i svemir kao

ogromna plutača

dalje nas ljulja

na moru još veće praznine.

Tu ne može nas prepoznati

onaj koji radi prozivanja

gleda za nama iz kapije nepostojanja.

Tu ne znam, ko si

krune se naši gresi

prošlost prozirna postaje

a predodređenost nerazumljiva,

naše živote samo

neodbranjivi nestanak

i nevidljivi zamah sečiva pokreće.