Kralj Kupina

kratak roman gospođici Pirpir

Svakakvi su mu putevi,

crni i crveni,

od trave zeleni,

prašinom, polenom

žuto prekriveni,

zračno - plavi

beli i sjajni,

i đžepove ima svakakve,

đžepove i na srcu nosa,

paunovo perje iz blagog pogleda,

iz duginog svilenog odela,

ali i tamni i samrtni noćni leptiri

su tamo prišiveni -

s takvim đžepovima, na takvim cestama

juri, juri Kralj Kupina.

Kićen može biti

ne tek članak ili vrat,

a ako ni Pirpir ne zna, evo:

i drvo i željezo

čime paraju, cepaju.

Za što me cepaš, željezo?

Za svet, ti drvo, ti drvo!

Uzvikuje Kralj Kupina.

Trči prema grožđem obrasloj

padini

s loncem juhe do starca

Kupina Kralj Kupina.

Da, kršan si ti momak,

noge su ti brže od zvonjave

i gle, niti jedan zlatan

beočug na manjka ispod

poklopca, sad ćemo jesti,

jeli bi, al kašike nema -

Grohota Kralj Kupina.

Po suknjom zvona zvonika cmizdri

jer ga je zatekao mrak mrkli.

Trebao sam ja poći zvečke

gledati, kao mladići neveste!

Bože, basamake čvrsto mi stavi

ispod nogu u tami

da dole siđem

i budi sa mnom da me ne bi odnele

sove bakrenih muda, zavetujem

neću puštati nad oltar vrapce

koji sveće gase, zavetujem

u gnezdima, uvučenim rupama

za jajima, tvojim pticama i njihovom

mladunčadi tragati više neću, nadalje

u krevet matere Kera žabice i

sitne bebice crvenih stomaka

neću bacatgi, nadalje

neću tehuliti i provoditi

blud i nemoral. - Pa Bog umesto

basamaka svoje tople dlanove

postavlja ispod tabana koji

se spuštaju,

pomaže da na zemlju siđu.

Vrućim zvonima tada, u tu noć

sanja prvi put  Kralj Kupina.

Dal cvrčak il kukac,

dal život il prolaz -

ja ću u taj suhi bunar -

uzvikuje svoj govor svakodnevno

Kralj Kupina probledelo.

I na užetu od kučine već se spušta

pod čekrk, niže i od slamnatog,

neurednog čuri gnezda,

dole u duboku dubinu,

u nemo smeđe zemljano zvono

gde je širok zaliv duplja samo.

Nigde mirisa zmaja tek vonj hlada,

vonj istorije, vlažna odela,

vonj crnih šubara, vonj pelena,

s lakoćom bi se tu okrenula  i

tri duge, senom pune kočije,

stane selo kad Tatari dolaze,

kad dudukom, bubnjem Turci dolaze,

kad preko nas Francuzi prelaze.

Matori su duboko u pravu

kazao bi mili uskrsnuvši se

na dnevno svetlo, ali usta

usput potpuno začečepio

jajima vrapca Kralj Kupina.

Kroz zelenu šumu kukuruzišta

koračajući, otužno

sanjari Kralj Kupina, jer

kako veli Otac Kupina jednom,

u jutarnjoj magli tu prođe

bećar Kiseli Joža sam samcat,

pogrbljeno od muka, da.

Stropošta se Kralj Kupina.

Tokom svoga puta morno seda

na svaku malu tikvu, još zelene,

nezrele mrtvačke glave, al vidi

kako u jesen žutu, samrtnu tikvu

stavlja na glavu, trči u svet,

lampu bi za mrtve pravio,

na mesec smeškajući krasan poklon

s očima svetla sveća, al režeći

juri za njim Nerast iz Krda.

Odbaci tu tikvu, Kralju Kupina,

inače ću i tebe polomiti!

Ne bacam, ne bacam Nerastu iz Krda,

zalud se želiš dočepati moga gležnja!

Srećom, san je to tek, samo hoda,

tugujući u šumi kukuruzišta

reže kosu beba klipovima

radi brkova i usnama

spretno  ju podiže do nozdrve

ali i nos revnosno pomaže,

zbog lepih brkova nabora se.

Svilenim brkovima Kralj Kupina

smatrajući sebe mladićem

ulazi u zelenu kudelju

mirisa bluda, sanjajući dete

pravi Ilonki Polanji, sobarici

iz mirišljavog popovog gnezda. Pirpir,

bez stida, al se brinite za Kupinu!

O, kad bi taj sa zlatnim očalima,

srebrnim točkovima, bičem za pse,

značkom hrabrosti emajliranim srcem,

hrtom kićeni, kao hrt suhi Vladar

popova to video, ljubomorno bi

otkinuo i uši i mošnice,

isturpijao mesto brkova

mladom, pohotnom Kralju Kupini!

Naš je dvorac, naš je dvorac!

Mada borbeno uzvikuju,

mada grebu i grizu patuljci

iz mada - dvorca, razbijenim ustima

nevini sveci mogu ići doma!

Idite do matere, do oca,

koji patuljasto u pećnici baš sad

vrše vršidbu patuljaste raži,

mada - vino pijte iz sićušnih čaša

i vratite se, ja vas čekam!

Prži im u leđa Kralj Kupina.

Al gospođica Pirpir nek se ne plaši,

neće se vratiti, samo u kanti

za vodu hlade tumor na glavi.

Sad će druge vrste rata biti

u plavoj Božjoj crkvi: na orgulji

Inagore crni heruvin svira

i taman hor je gusta šuma,

grom pali plamen na vrhu jablana,

vetar odnese cvet - trubu bundeve

iz usta  Kralja Kupine.

A Gospod sjajnu pljusak - košulju,

na pljusak - košulju težak plašt ledenih

bisera, krunu od bisera do neba visoku

daruje skrušenom molitelju,

žalno - tugaljivom Kralju Kupini.

Ali brzo mu se smiluje,

za oproštaj mekanu dugu mu

crta iznad glave, nek se i on smeje,

i smeje se, presretan trči kući

ispunjen sedmobojnim lažima:

Razbio sam mada - vinski mada - dvorac,

kao led krtičnjaka, zrnca prosa,

al videh na brdu tolikog pauna,

repom dotaknuo šumu ljubičasto.

Videh, kurjak jagnje operirao,

u mokraći konja se prao, videh

i đavola kako uz šiblje šipka

obučen u crnu majicu kao

biciklistički prvak reče: kremen,

s očima kao da je od zvezde u padu -

priča klimatavoj porodici Kupina

sam sebi se diveći Kralj Kupina.

A gospođica Pirpir nek zna i

nek se ne čudi, toga još niije bilo

da otac od sina dobije ime,

ime Kupina! Ali zašto,

zašto je Kupina Kralj Kupina?

Zato. Jer i od kukuruznih knedli

više voli kupinu.

Zemaljska kupina, nebeska kupina -

slastica, slatka gozba Kralja Kupine,

žudno vadi iz bodljikave zemaljske

kese i nebeske vreće kupinu,

dok Pirpirka sa sićušnom rukom

iz celofana svečarsku bonbonu!

Zbog kupine Kralj Kupina i Kralj Svinja

sad su već ljuti protivnici

jer kako lahor anđela diže

iz obalne pare na drveće,

Kralj kupina tako mekano - lako

se penje na tankovitastu granu,

nije zelena al je crna zastava,

jer crnom kupinom  je puna ta grana.

I dok kantu trbuha u tišini

puni Kralj Kupina, dok sebi crna

usta nacrta, crne naočale,

mnoštvo sićušnih crnih ručnih satova,

dok crno srce stavlja iznad srca:

sa zemlje dugačak knut s karikama

seče ispod njega zalistalu granu:

Dole, dole ti, Kralju Kupina!

Neću sići, neću sići, Kralju Svinja,

dole ćeš mi noge polomiti!

I dok dole pobesneli Kralj Svinja

bičuje drvo, krdo se razilazi,

ni ovčar niije pastir, al Glavni ratnik

lisicu goni, krmače - kanibali

kao ružu žderu iz trave tuđu

mladunčad - ali pogledajte Pirpir:

Nerast Krda, taj ostareli derač

pozadi sa svinja - devojkom,

s jednom pisavom jorkširkom se vuca

i kao kolice gura ju u blato!

Pirpir bez stida, svakodnevni je to

događaj - golub, vrabac, u živici

potucajuća ptica i majušna

pevačica, koja kaže: cipelica -

i ona se pari s drugom cipelicom,

zato pravi gnezdo ispod lišća

i možda u spomen svojih roditelja

grije jaja, muči se zbog potomstva.

Divi se njima Kralj Kupina,ipak

katkad uživa u pljačci gnezda.

Al sad, kad stiže na Crvenu Humku

sa crnom zastavom, slomljenom granom

kupine, na groblju mrtvih životinja

ptičje čudo vidi - ali kakvo?

Prvo đžbun, obično

ružičasto cveta, ukras za devojačke uši,

prvo jedan đžbun ali nema lišća,

gustim velom od sline gusenice

prekriven, crvasto titra taj veo,

i u srcu đžbuna ptičje gnezdo:

ptica sa zlatnom gušom grije jaja,

i što je zeleno, to joj je krilo,

dva lista, ali ne odleti, tek

katkada kukca grabi sa vela,

i već ponovo drema zatvori

sitne kapke, retko kad ih otvori,

pitomo gleda Kralja Kupinu

ko kip posta, kupinom obojeni kip.

Sad suze teku Kralju Kupini.

Na jedan ritam kuca srebrni veo,

toliko je kukaca, o zvezdano nebo,

o Pirpir, kakav je to puni komfor,

kakva je ta ptica, kakva ptica!

Al on nije zbog ptice došao

sa crnom kupina - zastavom

tu, na groblje mrtvih životinja:

zbog Sekinih Beba konja, na humku

naricati, zadnju počast dati,

jer jednom kao crkotinu su ga

zakopali. Sada zvona zvone:

bim - bam, carevina, gazdovina,

mirovina, bim - bam, pobuna,

vladavina, tetošina, grobnina.

Vene zvonjava, sad dolazi lepa

ceremonija: Circum dederunt me,

genitus, mortus, dalorasin ferno,

vidiš li Beba konju, beli konju,

Beba konju Sekinih, belo koso,

belo beline al guzo kupinasto,

vidiš li šta si doživeti morao,

istrošili su te i raskinuli,

mesto zobi slamu su ti gurnuli,

ipak, ti si kao ždrebe skakutao

i suvo plesao, lepi Beba konju,

i ostarelo si se trudio, ognjem

ti je srce bilo bilo, lepi Beba konju,

al bazalt su ti kirijati dali,

samo lopatom su te opipavali!

Opscen kolar, pasji kovač, loća užar,

đubre sarač, nikad za vas oproštaja,

pljujem  na vas sada i na gospodara,

na zulumčara, za njega je tek osao

a ne Beba konj, čak nije ni osao,

samo je za strvodera taj čovo!

Vuci jaram, raskidaj se, to je moda,

tu ćeš crknuti, odmah možeš do svoga Boga.

Gle, tek kosti imaš, lepi Beba konju,

meso je za lešinare bilo nebesko,

lajava kripta su ti šareni psi,

crvene lije, al kopita su ostala,

kopita su mi za noge, Beba konju!

Blagosiljam te, lepi cvete, plamen,

večni luč mi je sanktus, spiritus, amen!

Završen je obred, samo dupljaši

vuku još zeleno zvono: vučem, vučem,

dug život kukavica predskazuje

Kralju Kupini, al bolja je grlica:

Dragi, Kupino, nećemo umreti, nne!

I utešen Kralj Kupina

obuje dva kopita Beba konja,

hoda u njima na zelenilu groblja

strvina kao Seka kod kuće

u maminoj cipeli, kao Pirpir,

Pirpirka u lakovanoj cipeli.

Kupina - zastavom Kralj Kupina

u kopitama Beba konja

odvažno, ipak mirne duše

silazi sa brežuljka i ulazi

u smaragdnim lišćem optočeni

dvorac Kupine kao Praznik.

Al kopita Kralja Kupine dižu

nešto prašine i diveći mu se

derišta iz dvorca kupine zelenim

lišćem put zastiru i devojčice

zlatne kapije mu otvaraju.

Ali taj sa zlatnim očalima,

srebrnim točkovima, bičem za pse,

značkom hrabrosti emejliranim srcem,

hrtom kićeni, kao hrt suhi Vladar

popova netremice se za njim šunja.

Kopita se dalje Kralj Kupina,

novi opasač mu visi sa strane,

kupljen u proštenju, kraćeg nije bilo,

ščepa tu kožu Vladar popova,

odveže i Kralja Kupinu uz

banderu veže. Šta će biti?

Sa zastave crne bisere bičem

zrno po zrno u prašinu baca,

vrškom čizme nemilice udara

beba - kopita: Ti đavole, rugobo,

ti s crnim ustima, čađžavo – crnim očima,

strašno - crnim žilama,

ti se vucaš s mojom  slatkom Ilonkom?

Ja, bogme ja, jer i leti miriše

na bonbonu, i to je nekakav poklon!

Miriše? Ti ukleta, ružna aveti,

kvariš dvor Kupine, baniju Kupinu,

državu Kupinu! Ti raskolniku

s kopitama, antikristu! Jao tebi,

kaznit ću te u vidu svetog križa!

Bičuje ga, samo simbolično,

ipak boli jadnog Kralja Kupinu

i u snu se grči. - Šta sad uraditi?

Dal vezati Vladara popova uz stub

pesme? Vezati? Ne vezati? Ne vezati!

Sad veliko razmišljanje sledi, Pirpir,

letnje razmišljanje iz belog tornja,

ispod srca velikog zvona na pejzaž,

panorama, vruća! Kralj Kupina

čudom se čudi, rogači oči,

otvara uši, srce u visokoj

promaji. Ceste, velike i male,

i sve te ceste pojede daljina,

i pojede azur zeleno, ali kroz

azur vidi se brdo, beli les,

tamo već sneži, tu je žetva zobi.

U Žalim - dolu, dolini Jada,

a još i u ataru Plača

što samo švrljuge, senice gnoje gnoje,

žitom puna kola se provlače:

žute kocke u letu, nezgrapni,

slinavi volovi ih vuku čiji nokti

žuti ljiljan prašine donesu.

Guske cvatu na ugarnici, pčele

sa zlatnim kantama i ispod zvona

prolete. Evo, zbog osveženja

sivo stado spori čobani teraju

u Balaton, uštrcak pijuckaju,

vruću kruškovaču ne divlju cujku.

Šeta suncobran, par ispod: noge,

dve sa belim cipelama, na drugima

crne čizme ali s mamuzama,

sušica pred njima samo šešir skida,

i dalje miluje list duvana,

na kolenima, prošlogodišnji,žuti.

Kolar sa zelenom pregačom kljakave

točkove popravlja, usijani leptiri

kovačnice u prašinu padaju

da ih halapljive guske progutaju

i iz oprženih guše ispuštaju.

Tamo košničar apostol Jakov

iz zlatnosmeđih oreola med vrca,

i puši, dok u susedstvu zdetna

devojka u bunar se baca i vrišti:

ubila sam se - ali ništa joj nije.

O, sveti Bože, ti štitiš detence,

čak i u stomaku, kao pijanca!

Ali kosti stogodišnjice bake Roze

nećeš sastaviti, četveronoške

se vuče u prašini sa prekiselom

jabukom i mnoštvo beba: nemušnici,

mutimo prašinu, kad bi mi samo

razbili glavu ti nikogovići! -

Zanesen Kralj kupina sad je lekar,

lečio bi baku Rozu, ali kosci

iz zobi izvučenog vapnenog ovna

vuku u senik, noge mu se praše.

Stići ćeš do kotla ne do Balatona,

što si se izdvojio iz čopora -

mrmlja Kralj Kupina koji već nešto

drugo prati ispod zvona, i šta čuje?

Zbogom, ti pla - vi poručniče,

zbo - gom - to je lepo, prašnjave devojke

noseći pljevu pesmu započele,

jest tužbno, al u kašlju se završila!

Sada na stogu, na plavom Araratu

još lepša pesma se čuje muževno:

najlepša ru - ža Arme - nije

i naj -lepši đur - đe - vak -

Kratko traje, samo brujanje mašima,

prašina, utrka težaka s duplim

đžakovima, pucketaju nožni prsti

kao u ptice svrčka - i ispod zvona

čuje to Kralj Kupina, kao da je

u bunilu, kao da garište

vidi: velikim zvonom zazvoni.

Zamaljska kupina, nebeska kupina.

Nebesku, onu trulu, prezrelu

zbog meda raznele su pčele, ose,

ili kao trulež u senci krošnje

provri u žestu čime glupe guske

opijaju se kao od likera

devojke u praznične dane - ali zre

mesto nebeske zemaljska - Kralj Kupina

ih sumorno nalazi, u zelenom

đžbunu grabi kao u kakvoj zelenoj

korpi što je zelenim macama puna,

zbog svakog boba sto kanđži ga stiže

ipak groznica je to što ga grize,

od glave do pete u drhtavicu

i ruglo ga je Bog obukao.

Sad nek gospođica Pirpir bleda bude,

jer vreo Kralj Kupina  hladnim

crvenilom đžbuna sebe namaže

da se još više crveni lice, grudi,

s krvlju od kupine šara noge, ruke,

kao da je u carstvu krvi poslanik,

tetura do izvora, tamo tuguje,

kao za oproštaj, drhtavo zbori:

Znaš li, vidiš li Kralju Kupino

šta si? Od mazge si tvrdokorniji,

od vetra vedriji, otrovniji

i od najotrovnije gljive,

gori od vatre što sve pali,

užasan si ti, pakao pakla,

bar da si se kao prase rodio

ali ti si Ilonku bario

i sto puta makar to i snio,

jahao si crkvu, bubanj, brežuljak,

kravu, brdo, drvo,

tokom Uskrsa si se kočoperio,

dva prsta za đžepove prsluka

kačio, dlanove u đžepove

hlača gurao, tako si razmetljivo,

bahato šetao,

zbog tebe razapetog smelo vređao,

šta je tebi božja žalost i oltar,

kad je svako zvono u Rim krenulo

ti si sa  bikovim zazvonio,

iz krletki bezbroj ptica

nebrojeno ispustio,

miševe zrakom do punuća punio,

nisi se popravio,

trake žalosti sa groblja kao

ukrase za sebe uzimao,

tako si besnio u sumraku

i u mesečevom sjaju,

upregnut si sa tako - vencem bio,

od plavo vasiljka ormu pravio,

Kralju Kupina, ti glasonošo,

sramota si sunčevih zraka,

oponašajući tvog Čiču, noga ti šljaka!

Gledaj u ogledalo, Kralju Kupina,

iskrivljene su ti usne, osmeh

je groznica otkinula.

Srećom iz promaje zvona

nisi poslao telegram radosti

celom svetu,

Crncu i Talijanskom kralju,

ljubaznom Sabolčka Mihalju,

Molotovu, papi Pavlu,

Sijamskim blizancima,

ukradenoj Lindbergovoj bebi,

Konja Kalmanu,

Klebesberg Kuni, Greti Garbo,

Tot Tihameru, Turk Berti,

Parlamentu, bundevači,

srećom nisi poslao telegram,

plavo - radostan o krasnom životu,

da je Kralj kupina sretan.

Kako ti pomoći, kralju, tikvane?

Više ne možeš u svet zamahnuti,

nikada radosno kriknuti,

zvečeće alke lanca vežu ti noge,

mali kralju, žalim te, amen.

Tako se oprašta Kralj Kupina,

rujno kao kupina, umorno,

nemo gleda u okrugli izvor,

u spomenkom obrubljeno ogledalo,

ptice sa neba pitaju: Šta boli?

Pirpir, sad budite bledo - beli,

sad se hladi u veselju Božjem

sretan Kralj Kupina.