95 (U vis sam kamen bacio…)

U vis sam kamen bacio i na zemlju nije se vratio

otvorio sam krletku a ptica nije htela odleteti

sećam se devojke koju nikad nisam video i uzalud se pitam kakva je ta devojka koju više ne mogu zaboraviti

siroče sam koga su u jednoj košuljici u sredini grada ostavili

prolazi vreme a ja na jednom mestu u vrtešci mojih uspomena se vrtim

negdašnji moji drugari na žutim trnjicima trčkaraju i moguće ih je videti kako u plavet jure

prema zapadu dva težaka koračaju a iznad njihovih glava zlatan kolut se kotrlja

kasnije i majku upoznajem na glavi sa čistim rubljem punom košarom upravo u grad ide

ovako slažem svet pa razbijem i poput sveže pečenog hleba podelim

ali pitam se gde je ta nepoznata devojka koja mi je u dubokom sećanju

gluh je trg u pustaru oko struka s čeličnim okovom tek jedno drvo se vine

i moguće je da ta devojka ispod velikog drveta stoji

ali na tom velikom drvetu velike žute ruže cvetaju

i zaklanja moju mladu draganu.