99 (Taj život nije lak...)

Taj život nije lak poput stakla nije proziran i nije ta reka u kojoj među tihim obalama naša sudba otiče

bilo šta pipnem od doticaja mojih prstiju zaboli kao da su ti prsti noževi ili čvorovite teške batine

devojka zadrhta ako se rukujemo i poslušna je materija koju od jutra do mraka katkad i noću oblikujem

kao da sam majka i otac i žgoljav detić koji užasnim teretom uzbrdo korača

nepregledna je ta cesta sa svetlom i senom je posijana sa cvećem je posijana koji su naši saputnici na komadu zemlje i glave sagnu ako ih napuštamo a mi napuštamo roditelje napuštamo naše potomke i beli niz jablana ispod bašte

ali pogledaj samo uokolo nema daljina između nas

moje pesme iz hiljadu pravaca hiljade grla pevaju

i na komadu zemlje kao i ja svi

u strujanjima vazduha

kradom

duboko ukorenjeno žive.