67 (Neko je devojku u srce ubo…)

Neko je u šumi devojku u srce ubo mlada je bila bez kecelje i burme krenula od kuće

na vlažnoj livadi leži vidi se sve je samo igra

kao anđeli iz žutog voska je

vrpoljim se u sobi da ne čujem kako se bol noći

o zid udara

voleo bi nešto pitati ali tu je sve sujeta

dobro da sam nju i nož ja našao a ne dete koji bi se s tim mogao ubiti osećam da mu je glas garav i prokleto težak

na užadima sećanja visim

ispod mene je toranj sa zlatnim rubom i šuma u kojoj tragovi ubice naziru

moja mila je sedam milja odavde

tužnu novinsku vest čitao

ne znam gde stanuje lekar koji me je za prepodne sebi pozvao

pogladim ribu koja na mermernom stolu leži

hladna je i trnovima posipana.