64 (Na crnom trapezu…)

Moje čežnje i glasovi koje u senci ljubavi niču na crnom trapezu isčezavaju

izgleda konačno sam onu kuću gde mi dragi roditelji žive zaboravio

o zvonici od svetla i ožiljci od svetla

teško mi je kiša iz oblaka obamrlog deteta bola i mržnje pada

upozoravam te na carinika koji je ispred kapije Minhena mrtav na mestu ostao

znaš li ko još grmi iza štednjaka

svako veče kući se vratiti vreme nad mnom u strmom stubištu se zatvara osećam kako se na rogozini vetar sledi

i jako dugo ne spavati ne spavati do jutra ne spavati do podne drugog dana uopšte ne spavati ne spavati

tek u izgužvanoj košulji otvrdnulim izrazom na krevetu ležati

u međuvremenu žuta krava vrt sedam puta pregazi

pam pamm1

suze mi se na staklu valjaju

moju vernu slugu je jedna ptica sa kljunom sablje ubila

sad prema ženi se okrećem da predam moje rascvalo cveće

ne prepoznaje me

između nas lakiran stol suseda stoji

pa kako sam uopšte dotle dospeo.

1 – izmišljene reči Lajoša Kašaka