Rastanak

Licem prema svetlu su stajali, i tek tad,

sasvim kasno smo ih konačno ugledali;

dve duge senke bacivši iza sebe

kao da su na brvnu gazili.

Izdvojeno, odvajajući su stajali

suočeni sa svetlošću. Suton je bio

ali morali smo sklopiti oči

postali su tako sjajni, konačni,

poput drhtavih antena telima

su zaparali zrak, ali ni traga

razuma nije bilo u njima, tek nešo

rđe, kao u zemlju zabodenim

noževima. Nije metal, možda tkivo

ili crni štit zemlje bio, što su

prema nama držali – ne da bi se

odbranili od već preuzete, preteće

opasnosti, ne, nego da nas na

udaljenosti drže i rađe bi se

na komade žara raspali u svetlosti

no što bi se okrenuli.

Njihova lica bila su tamnija od zemlje

ali od zemlje mekša i čežnjivija,

dajući sasvim određene oblike

tvrdom teretu neupitanih mišića;

mada nisu mogli ništa dotaknuti,

činilo se da bi mogli dohvatiti

dva zabodena bodeža, dva udaljena stabla

jer su iščezle dimenzije, daljine, mere.

Jer udaljenosti je tek među njima bila.

I došao je nalet vetra

neposredno iznad razine trave,

još jednom ih je spojio i tihi,

usnuli glasovi su se kao krda

na upaljenom ritu trgli u njima,

i spoticali kao u vetru trava.

Kako su tamo u sutonu na kraju

dve izdužene senke protiv

sunčevih zraka, od jednog naleta

vetra odbačene na odvojene

obale stajale, tamo, u zadnjem času

verovali smo, ugledat ćemo ih –

jer nismo im videli očne šupljine

kroz koje su se već odavno

kao peščani sat, iznutra trošili.