Jutarnja pesma

Sergeju Aleksandroviču Jesenjinu

Prokockao moje srce slabašno,

otresi svoju suknju, zoro!

Uzdahom rakije te opijam, pitomo,

na jedvite jade te naguzim, polako.

Dođi Rusijo, cvetu vodke,

smeh mi je krv tvoja!

Topole Volge bele kao bačvare,

nevina je ta pesma, boje mleka.

Pade mi glava samo suzim,

bledi se tuga u meni,

oglašavaju se drevni bubnjevi,

svitanjo za tobom jurim.

To pucketanje kostiju, mit humke

oglašava moje ubeđenje,

budi crn izbezumljeni idole,

ta prokockao moje srce.

Vlađimir, 1973*

*„Tu pesmu sam 1973. u Vlađimiru, u Središnjoj Rusiji (sa 22 godine) pisao kad sam još pesnik bio. Mnogi poznaju, pevaju, ali sa iskrivljenim tekstom. Pa – to je verna verzija. Objavljeno je oko 1992. u mojoj knjizi Klopka koja žive hvata. Pre toga 70-tih godina i u „starom” Mobilnom.”