O mami već nedelju dana
Bio sam i sretan,
mislim tako od jutra rana.
sretan do kostiju u toj dolini:
Sa korpom što joj u krilu stenje
u nevinom Vučjem grotlu,
revnosno se na tavan penje.
al sretan u doba vuka
koji se nada udaren od čuda,
Al΄ ja sam još iskren čovek bio,
jer moja je košulja kao simbol
urlikao sam i molio,
straha pod đžbun je zgužvana,
nek drugom da rublje sred pene,
jer u zlatnozelenim refleksima
nek na tavan ponese mene.
sunca i šume u takvog se pretvaram
koji s letnjim očima, donosiocima
Ona je nemo prostirala,
ugarka i srca probada.
nije me čak ni pogledala,
U toj dolini, u vučjem grotlu
a rublje se šušteći vine
nisam bio otpad, otpisan sa
blistavobelo u visine.
znakova postojanja, ni samotan
jer nevesta mi je kćerka boga nomada,
Kasno je već za plač, a možda sam kriv
zvuk, al bez zveketa lanca s vencem od lišća
što tek sad vidim kakv je ona div:
kojoj orao za svadbu najlepše
kosa joj se na nebu vije,
perje poklanja, da mrzi prašinu.
a plavilo po azuru lije.
Oltar nam je plamen suvadi, lep je zavet,
dizanje od duvana žutih prstiju
na suludo prazan zenit iz sadašnjosti
smišljajući budućnost, priču:
iz prolistalih grana čadar za nas
kao budući patriarh ja savijam
dok ruka pramame u vodi se skriva,
rakovi na prstima što su zavet
dale vise maljavo, uporno,
u presi drže mesec i ružu,
al više boli zadaje njihov plač u kotlu,
zamisli kako mesto njih
centurije nas kkuhaju do rumanila
i na steni lonca naši nokti škripe.
Al srećom ljubav nas ljubiti se u
zeleni čadar stavlja, nas vlastiti
plamen tera na slasti nečujno,
i gladan na kreol - vrhove stupam,
iz preplanulih leđa mi pljusak pljušti,
divlje - zlatni cimbal izvan, iznutra
dok ti se isuši slatka slina,
već jedan kraj drugog razapeti na
labuđoj krstači, u krasnoj obamrlosti
ležimo klonulo - i tako vidim:
preletiš svodove zelenih grana,
parajući zrak noge ti pevaju,
i na leđima u zavežljaju duge
spašavaš za treći milenij
svog potomka, zvezdanookog.
Sad mi je i strop i nebo i sunce od kreča,
sad susret od kreča otkinutih
listova, u snu napuklih očnih
kapaka doživeti moram, vreme.
Tu na čeličnim oprugama leži
mi bledilo, ali to nisam ja,
to telo nije moje, negde daleko
na zelenu binu si prikovao
moju stvarnost, vreme, pregradio,
proneverio, ni u kavezu ne
pokazuješ, klovn - gospodaru, vreme.
S vremenom palate, kuće, čvrste kule -
nizam rascvetali red, al s vremenom
se kvare čvrsti zubi, kosa, vatra,
gusta lepota pastuha, geni, krv i pošiljka
ne stiže putem pošte krvnih sudova
do adrese, ili se ni ne pošalje,
poput netaknutog paketa sol, fosfor,
magnezij u šljaku se pretvara i luta
do tame okeana da tamo cveta, vreme.
Nemam više reči za njih, ne slinim
za onim, koji su na drugom svetu.
U kariranom svemiru s plamenim čvorištima
čarolije avenija, žarnih točkova,
drugih perspektiva me ne privlače
jer nigde ne želim stići, ni do boga.
Crkvenu, kosmičku utehu moj um
jednostavno odbija. Zašto da budem
trava, anđeo ili pak kukavica?
U mojoj sudbi je početak? Dobar je refren
jer je i obrnuto loš, o gospodaru,
lovorov cilindar koji to smisli
baš je tako visok, dubok i okrugao.
Tu ne nadutost, sušta patnja govori
jer mi je i strop i nebo i sunce od kreča
i dok mi uši koji zeleno gube nisu
sasvim blede, para ih šum kreč-krošnje,
ni srce mi nije sasvim bledo, zazire
od primirja sa sudbinom, i uzalud
trošim rastrošno krv i kroz usta,
od beline još nisam potpuno beo.
Al poput slabašnog koga nasilno hrane
ti me tako držiš u stezi, vreme,
krečom do puknuća me hraniš, vreme,
i napukneš mi lukove zelenog
šuštanja i u mužaru lomiš:
nema mene, ni uspomene. Ali
s vremenom i ti ćeš crknuti, vreme,
uništit će te ništa - ja osećam ništa,
i žalim te, vreme, jer u tebi živim,
sladunjavo pevam, čuješ li, vreme?
To je elegija zelenog čadra.