lom tišine me je budio

1

otkucaj srca me je budio

Evo sedam pored reke.

udaraca maljem deset puta sto kovača na nakovanj

Leti mladog leta

udarci groma deset puta sto vihora na zemlju

povetarac laki – ko toplina

otkucaj srca me je budio

drage večere neke.

lom tišine me je budio

Privikavam srce na tišinu.

To ne iziskuje mnogo muke –

moja senka   moj gonič   me je sustigala

ispliva sve što davno potonu,

glava se pogne, a klonu

skitnja

ruke.

iznad mene svirepa kupola

dole ja posrtam

Gledam grive šuma, cela

listva sad blista

koračam

poput tvoga čela.

na dva pokretna stuba

Tišinu puta niko sad ne dira,

na olovnim nogama

vidim kako ti vetar

izmenjujem desnu i levu

po suknji prebira.

poletno i snuždeno

A pod žbunjem lomnim

u užasnom sunčanom sjaju

vidim kako ti se kosa jegulja,

poput lošeg ogledala ponavlja me vlastita senka

kako ti se blago na grudi sliva

– ko što rečica Sinva teče –

ja sam kralj tragač besmrtnosti

gle, opet vidim kako kulja

KAKVU BESMRTNOST MI DAJEŠ

preko okruglih belutaka greha,

ako svoju smrt svojom smrću preživim

na zubima ti sjaj vilinskog smeha.

KAKVU BESMRTNOST MI DAJEŠ

takvu da i u telu ostajem onaj ko sam bio

2

ili mi odbacujući ljusku u nekog drugog me presadiš

O, kako te volim,

KAKVU BESMRTNOST MI DAJEŠ

tebe, što si na reč privolela

posmatraću kao stranac kakav sam bio

u najdubljoj tami bića naseljenu

kao zmija svoju odbačenu kožu

varljivu samoću

kao gušter svoj odlomljen rep

i vaseljenu.

kao orao svoje otpalo perje

Tebe, što se poput slapa od sopstvenog zvuka

KAKVU BESMRTNOST MI DAJEŠ

odmičeš od mene, bežiš, nestaješ bez traga,

povezan sam s vlastitim osećajima

dok ja sa vrhova svog života kličem,

bez svojih osećaja šta će od mene biti

na domaku daljina, urličem, vičem,

KAKVU BESMRTNOST MI DAJEŠ

potucajući se nebom i širom zemlje –

volim te, maćeho draga!

vreba popodne   popodne u pustinji

3

popodne u pustinji   zaskoči me popodne

Volim te kao što dete majku voli,

kao špilja zev svojih dubina golih,

zaplete me popodne   popodne u pustinji

volim te ko sale blistanje belo,

ko duša plamen, ko odmor telo!

popodne u pustinji   zarobi me popodne

Volim te ko što vole život

smrtnici, dok ih ne skrije ćivot.

ispita me popodne   popodne u pustinji

Svaki tvoj osmeh, reč i

koje sam u mom zvoniku oderati dao

pokret čuvam ko što zemlja otpatke čuva.

do kosti ogoljeni

U svest sam te utisnuo ko u kovinu reči,

osećali bi tu golotinju

s nagonima svojim utisnuo ti sliku,

da su preživeli

ti, dragi, lepi liku,

koje sam u parne krvave

tu je tvoje biće – bitnost i otkriće.

životinjske kože ušiti dao kože su

na njih poput koštičavih ljuski lepile

Minuti zvečeći stradaju,

kao na mene sramota mog roda

al΄ ti mi nemo sediš u ušima.

Zvezde se pale i padaju,

da ima tu uvo što čuje uzvik

al΄ ti mi jednako blistaš u očima.

uzviknuo bi

Ukus tvoj, ko u pećini tišina,

na nepcu mi se topi, miluje vilice,

kamen sam bio

a ruka ti se na staklenoj čaši miče,

grana sam bio

na njoj sitne, fine žilice,

cvet sam bio

sviće, sviće.

NISAM ZNAO

da sam kamen

4

da sam grana

Oh, od kakve sam to sazdan materije

da sam cvet

da me tvoj pogled obnavlja i ruši?

Kakva mi to svetlost sja u duši

postao srna

i divljenja dostojne misterije

postao panter

da mogu u magli ništavila cele

OSEĆAO SAM

predele tvog tela obići bele?

srna sam

panter sam

I ko u ozarenom umu reči sjajne

mogu mu već otkriti sve tajne!...

rođen sam da budem čovek

rođen sam da budem kralj

Tvoj krvotok, ko bokor ruža,

rođen sam da budem Gilgames

dršće, jednako dršće,

ZNAO SAM

nosi struju radosti večne, pruža

čovek sam

tvom licu ljubavi cvat i rod,

kralj sam

a utrobi tvojoj blaženi plod.

Gilgames sam

Plodno tle tvog stomaka povija

i plete sitno korenje, u spojeve

SMRTNIK SAM

njegovih finih linija

utkiva čvorove, raspliće uzlove –

upitao bi nemog neba

da ti nedra sišu i kupe sve rojeve,

sve vidi svugde je prisutan

da lepo žbunje tvojih pluća

kao pomahnitala ovca kružimo

šumi slavu tvog sopstvenog uskrsnuća!

kao pobesneli prčevi rogovima udaramo

upitao bi nemog neba

Blaženo kruži materija večna

dal je video cilj iza naših ciljeva

tunelima tvojih creva, celim

dal je video razum iza našeg razuma

se bogatstvom napaja kad je tečna

dal je video život iza našeg života

u bubrezima tvojim, bunarima vrelim!

Valoviti brežuljci se dižu,

kad sam zidove dao zidati

zvezdani u tebi predeli se nižu,

stisnutim zubima živeo

jezera se mute, fabrike dime,

bičem ustao bičem legao

milionske zveri gmižu,

ili čojstvo ili zid

bube,

prvo zid potom čojstvo

trave,

prvo zid da bude čostvo

okrutnost i milost veličajna,

uzdah smatram da je saglasnost

sunce sja, svetlost severna strada,

škrgut zubi da je odobravanje

u dubinama tvojim vlada

vapaj da je klicanje

večnost nesaznanja.

„nemoj mu gledati u lice podjarmi ga”

5

nisam primetio da su istruli

Ko grumeni zgrušane krvi,

kralj sam gubavaca

tako ti padaju pred noge

ove reči uboge.

ruševine gradimo

Biće muca, grdi –

čist je govor samo zakon tvrdi.

odabrano meso           do čemera

Al΄ udovi moji, obnovljeni, streme

odabrana naslada        do gađenja

iz dana u dan, već spremni

lokanje vina                do besvesti

da zaneme.

žudnja za vlast            do povraćanja

Al΄ sve dotle kličem –

u mom košutnjaku uhvaćen lav

O, ti, koju iz mnoštva od dve hiljade

lepotan s runjavom grivom

miliona izdvajaju,

podvučenim repom išao okolo

ti jedina, ti blaga

nije jeo

kolevko, tvrdi grobe, posteljo draga,

nagomilane crkotine konja

primi me u zagrljaj!...

nije pio

svežu vodu dubinskih bunara

(O, jutarnje nebo u visini!

crko gladno-žedno

U rudama neba zvezde teku.

iz inata

Od silne svetlosti oči me peku.

Izgubljen sam, tako mi se čini.

čovek

Čujem kako nada mnom seva,

uzvišeno sudi

to srce kuca, peva.)

umesto sudišta

putem izbora odlučuje

6

jednosložan uzvik iz prošlosti u budućnost

(Pripev)

KEDAR

(Voz me nosi, za tobom bludim,

most što spaja zemlju sa nebom

možda ću te još danas steći,

KEDAR

možda će da zgasne taj plamen ludi,

među negiranjima tvrda tvrdnja

možda ćeš mi tiho, tiho reći:

KEDAR

oslonac protiv blede nedoumice

Okupaj se, mlaka voda žubori!

KEDAR

Evo peškir, obriši se, osveži!

oslonac uvek prisutnog

Peče se meso da glad ti utoli!

KEDAR

Postelja je tvoja – gde ja ležim!)

Enkidu joj gde je Enkidu

u nebo i zemlju uzdrmajućem rvanju

još malopre sam mogao uhvatiti njegovo telo

još malopre sam mogao zagrliti njegovo telo

poslušao govor prašine

pre pretvaranja u prašinu čovek sam bio

pre pretvaranja u prašinu meso od čoveka sam bio

Samas blistav ular bacio

zraci su blistavi ulari

zraci zraci

su omču stavili na nebeski bik

spotaknuo se crno sunce

iz blata smo stvoreni

jagodicom prstiju mesio nas u statuu

Aruru pak u nas svoju dušu usadila

i na poziv Irkale

opet se u blato pretvaramo

probuđena usnula kopija naše statue

snivano ogledalo je našeg života

ne pita livada ljiljan   kojom svrhom živi

od pitanja neslomljeno razvija   boje ljiljana

u nama   boje se tamne

naš život bat   nepotrebnih pitanja zdrobi

sviraljka praznika nove godine svira

narod se na ulicama gomila

na vruća čela devojaka-mladića

venac od cveća pletu

što se toliko uzviseno raduje čovek

prolasku vremena

rađanju vremena

nemaš ni trenutka predaha

zaspiš budiš se

umreš preporodiš se

VRTI SVOJ TOČAK

veverica u krletki

veruje napred juri

U MESTU JURI

u svojoj zakrčenoj tamnici

gledaj uvaženo čelo čoveka

ogledalo   u njemu bogovi se ogledaju

snežnobeo kameni zid crkve   misao

iza čeone kosti bog stanuje

ali čovek pokriva slabinu

pokriva napola ostavljenu slabinu

pokriva sa životinjama povezanu slabinu

do golosti razgoli brežuljke tvojih grudi

otkrij slabinu

droljo Istara

ja sam ajgir Uruka

ko zaborav

u sirovoj omami traži

pusti me kroz vrata tvojih ruku

među tvoje dojke na livade ljiljana

pusti me kroz vrata tvojih stegna

u od jauka prženu

plamteću opaljenu užarenu šumu

s monahinjama Istara vodio ljubav

makar iz toga ne izvire kletva

ako sam u plodnu ženu sipao seme

moju kob opet preživele sinove rodi

uzvikuju svatovi

uhvatili se u kolo

žedan je mladoženja

gladna je mlada

pre pira daća se održava

kap meda curi između stegna žene

ali žaokasta je maternica

žaokasta maternica je med

smrtonosno-žaokasta je prinova

plod proleća

plod korote

blizanci kozlići

isti vimen sisaju

istom mlekom se hrane

jedan je beo

drugi je crn

tako ista katarza

hrani

naš život i smrt

tokom noći   u unutrašnjosti velikog brda skitao

kad pantera klisne   u noć pre rođenja svetlosti

tokom noći   svaki moj korak je po jedna smrt

kad lav zavija   svaki moj dan je po jedan milenij

tokom noći   ipak nisam se plašio

kad senke čukaju   znao sam tamo nemani stanuju

kad crne senke čukaju   znao sam od pamtiveka

lovac se plaši   moj dolazak čekaju

čak i najhrabriji se plaši   ipak nisam se plašio

pravi strh je   svetlost pustinje

kad ništa ne plaši   danju je dan noću su zvezde

nema lava ni pantere  uokolo pogled je u nedogled

ni crne senke  ni jednog jedinog nemana

ipak drhtiš   ipak se plašim

u nepopravljivom sunčanom sjaju    u nepopravljivom sunčanom sjaju

preko potoka gazio

jedno moje lice u potoku stanuje

preko potka gazio

drugo moje lice u potoku stanuje

ugazio u more

jedno moje lice u more stanuje

u pesku pustinje gazim

moje nikad rođeno lice

u pesku pustinje stanuje

trulo voće lutalici žeđi

odbacio kraljevstvo

odbacio pet puta sto robinja

odbacio deset puta toliko sluga

odbacio pet puta hiljadu gardista

odbacio deset puta toliko boraca

odbacio grad Uruka

odbacio zidove Uruka

za istinom žudim

za izvorom istine žudim

kao neko ko na

nikad-nigde-kraja moru plovi

tako teturam i ja po svetu

u nikad-nigde-kraja pustinji

što žednog optoči