Pusta, zimi

Tek sad je zaista pusta ova pusta!

Јеr je novembar loš i rasipan gazda:

Što proleće i leto

Sakupe sa brazda

To jesen proćerda lako i bez traga,

Zima ne zatiče ništa od sveg blaga.

Nema vani stada niti klepetuše,

Ni pastirskih frula koje setno tuže.

A ptice-pevice

Zanemelo ćute.

Ne pućka prepelica iz trave žute.

Niti cvrčak svoju violinu struže.

Ko sleđeno more miruje ravnica,

Sunce nisko leti ko umorna ptica,

Il kratkovido posta

Od starosti,

Pa mora da se sagne i pogled spusti…

Al nema bogzna šta da vidi na pusti.

Prazna je koliba, dom poljara suri;

Stoka jede seno, utihli su majuri;

A kada predveče

Mršavu stoku k valovu vode,

Zamûče neko kudravo goveče,

Radije bi pilo bistre jezerske vode.

Nadničar skida listove duvana s niske

Grede, zatim na pragu svija liske,

Secka ih i truni

Onda iz sara čizme

Izvlači lulu i polako je puni

Pa pućka, a pogled mu na jasle klizne.

Čak su i čarde zanemele i puste,

Birtaš i krčmarka mogu snu da se prepuste,

Јеr makar smetnuli s uma

Ključ od podruma,

Niko neće rudu okrenuti k njima:

Put je zameo vetar snežnim smetovima.

Sad gospodare vetrovi i oluje,

Jedni visoko pod oblacima struje,

Drugi jure iznad ravnice

Iskreći varnice.

Iskri sneg ko kremen, vetrovi ga mrve

Treći tek nasrće, da se s njima rve.

U sumrak, kad vetri umorno klonu,

Ravnice u neku bledu maglu tonu,

I jedva razaznaš, pognuta struka,

Nekog okasnelog hajduka:

Na noćni počinak nosi konj ga vran…

Za njim kurjak, a nad njim gavran.

Kо prognan kralj kad kraljevstvu okrene leđa,

Sunce se osvrne sa zemljinih međa,

Osvrne pogledom

Ispunjenim jedom

I dok mu pogled stigne do najdaljih duna,

Sa glave mu spadne krvava kruna.