Četvrtak, dan praznoverja: kad je najteže

Trećeg dana je najteže, trećeg dana.

Setno tumaram na stenovitom-električnom-ostrvu:

na Oktogonu.

Četvrtak je uveče.

Ne proklinjam sebe.

Ne oplakujem.

Plava, žuta, zelena, crvena kiša lije,

Uz nogu su mi uljani potoci duge

i nagomilani plikovi kiše.

Kao oči nalik od gline ispletenom krčagu

kamelona sa okretnom kožom se vrte

oči od vodenih opni

užurbanih životinja-mehura.

Naboraju im se kože od sjajnog samta

boju za bojom menjaju.

Gomilaju se gušteri kiše sa crvenim krestama.

Stenovita samoća u cvatu je taj trg,

ostrvo Galapagosa.

Sam sam.

Trg se poput osvetljenog golemog koluta vrti,

njegove lađe su: taksi, autobusi, tramvaji,

prozori: izlozi,

flandre: gladiole s otkrivenim polenima.

Plava, žuta, zelena, crvena kiša lije.

Prodavci novina uzvikuju.

Prodavci cveća šute.

Iznad drveća, krovova, dimnjaka metalni skeleti dižu

sjaj cveća tišine,

tren bića noći,

električne grdosije.

Srce mi svoju sudbu na nebo razapeto vidi:

kao ogroman šareni mozak

nad mnom električna mapa vibrira:

Mađarska.

Snopovi vetlosnih tačaka sela,

gradova kao moždane ćelije,

ganglioni, električne kugle:

plave žile svetle.

Jao, ljudi!

Trećeg dana, trećeg dana je najteže.

Ne proklinjam sebe.

Ne oplakujem.

I tu, i tamo behari u kiši

krov, zid, nebo:

u paučini od svetla pauk od svetla,

i gomilanjem pomičnih svetlosnih ćelija

otvaraju se, okreću se, skupljaju se

mimoza-listovi reklama,

kao glava ruže-životinje sa dna mora

ako se zaljulja,

ispipava.

Čovečanstvo, pomozi mi!

I ispod kristalnih paprata kiše

kao praživotinje od celofana:

gumeni ogrtači, najlonkabanice,

prozirne plastične vreće

šuštaju, zveketaju, znoje se.

Žene uvučene u kožu guštera,

muškarci uvučeni u kožu zmije.

I gladni su.

I žedni su.

Plavim, zelenim, žutim, crvenim obrazima

se tiskaju.

Ko zna da tu drhteći stojim?

Cveće kome da kupim?

Gde su mi jarani?

Moj uzvik ko će čuti?

Tebe tražeći

promatram kišu.

Plavkastim rečima te zovem.

I crvenim, žutim, zelenim

šarama svetlosti

veče u kišu

ogromnu kriglu piva crta.

U prolaženje padajući se rodi.

U zlatnoj krigli zlatno pivo penuši,

zlatna krigla električne lokne bljuje.

Fosforna pena, električan fosfor

curi na memljivu kaldrmu.

Kuda idem?

Šta pevam?

„Gospode spasi me od zlikovca!”

Trećeg dana, trećeg dana je najteže.

Trebalo bi otrčati.

Trebalo bi ostati.

U električnoj peni tumaram.

Bar da poput deteta koji nešto želi vrištim,

vrištao bi ali bi me ismejali.

I popeo bi se na tebe Mađarsko pletenico od električnih žila,

na neonskom mozgu bi ti ležao

da bi mi se nabreklo srce

među prosvetljenim rebrima videlo.

Koje tebi pripada.

Ali se ne sme. Ali se ne može.

Trećeg dana, trećeg dana je najteže.

Ne vičem,

ne proklinjam,

tek u prašumi-duge kiše stojim,

u ustima mi bakine reči plamte:

„Gospode, spasi me od Jednorognog konja, Četvorogrudne ptice,

gospode, spasi me od Krljušastog ovna, Cvilećeg cveta,

gospode, spasi me od Lajave žabe, Kopitastog anđela,

gospode spasi me, spasi me od zlikovca!”

Ali kome mrmljam, kome pričam?

Koga će pesma od smrti spasiti?

Pa ja sam boga olako porekao,

slabinu sam mu trnovitom granom tukao i otrčao.

Svoj plamen na bogomdatu veličinu šarafio:

u njemu svetske bube se opnastom balenjem,

zelenim šuštanjem suza, zelenim bubrenjem prže.

I sad mi glavu

crveni, plavi, zeleni električni koreni upleću.

Odvaljena lila brada električnog čoveka curi na me,

kao svežanj nagomilanih pipaka guši, prekrije.

Dobro znam, tek ti mi možeš pomoći.

Trećeg dana, trećeg dana je najteže.

Šta želim?

Šta sam hteo?

U tvoje srce sam se uvukao

kao neočešljan mladi vojnik

u jeku paljbe u utrobu zemlje:

nad njim su mrtvačke glave svetla,

metalni listovi,

oko njega fontane od rubina, muhe krvi,

provalije od mesa sige, liani kljucajućih žila,

kapci od duge, vrteći cvetovi očnih jabučica.

Poput embriona

čučam u tvojoj živosmotanoj, krvavoj prašumi:

mekopomična rebra me ljuljaju,

prštanje brzaka krvi, masni, kudravi

drhtaji creva me lupkaju,

slušam kako rade, ključaju

bubrezi, pluća, jetra, fosfor,

vidim tvoju unutrašnju noć,

moja ticala-pipkovi-oči

osećaju tvoje prozirno telo.

Moja vasiona si i dub mora.

Sam sam.

S tobom sam.

Plava, žuta, zelena, crvena kiša lije.

Životinje svetla se iz dubine izvrću.

Iznad mene elektrika-meduza-Mađarska,

mozak mora leluja

i vasiona-meduza: zemaljska kugla

u zalivu kumove slame plovi.

Ja verujem

da skidaš meku obrazinu,

izgradi ti se vera

i raširiš zlatna-mozaik krila,

odmotavaš iz sluzavog, mekanog lepka,

osuši se, očvrsne kitinska konstrukcija,

usahne, razapinje njeno opno,

i kako istupiš iz bljuzgavice plavkastih žila

tiho se zatvara maternica vremena.

Jer znam, moja sudba je tvoja sudba.

Sam stojim ovde.

Saginjem pokislu glavu.

Trećeg dana, trećeg dana je najteže.

Četvrtak je uveče.

Ne proklinjam sebe.

Ne oplakujem.

I pokislo, za život rešeno, u plavoj, zelenoj,

crvenoj kiši, u eri socijalizma kući krenem.