Glas*

Domovinu, ako još podnosiš,

O, Mađaru, ne napuštaj.

Uvek ćeš naći razloga da bežis,

Ali u izboru je i ostanak.

Ovde si žrtva, a tamo?

Kao priselac ćeš živeti,

Na koncu ni nećeš znati,

Koji krst je teži.

Ova zemlja je odavno ugar,

Neplodna, jalova,

Ali ima ko još komponira

I pozorište stvara,

Voli i bori se za ništa,

Jer ne može drugačije.

Da si tu, snagu im daje,

I oni su tu da tebe hrabre.

Možda ono bolje nikad neće stići,

Ko tu živi, nisko leti.

Mogu grešnici nekažnjeno proći,

A ti kao nedužnik ispaštati,

Dok je druga šerpa

Sa izobiljem ispunjena,

Ko ne bi spasio, što se spasiti da,

Ako ga sustiže potreba?

Ali tu si zaista potreban,

U mraku si svetlost,

Jer posrnulog podižeš,

I hrabriš uplašenog.

Ostani jer treba zaštita onom

Ko nema kud,

Ko je siromah, beskućnik,

Jevrej, istopolac, rom,

Ili bilo ko drugi koga su

Onesposobili.

U svojoj nemoći, budi uho,

Ko će jauk čuti.

To je front, to je bojno polje,

Al i tako je tvoj dom,

Tebe prati svaki odavno znan

Trg, mladost.

Mogu tvoje principe

S užitkom gaziti,

Ali na tvom maternjem jeziku

Reči rugla će se rastopiti.

Ne veruj da nemaš nikakvu moć,

Oružje si ti sam,

Svako ko ipak ostaje,

Agent je poseban.

Ostani kao trn ispod kože,

Ako još podnosiš, Mađaru,

Budi rana koja svrbi, kao ruka

Koja grebe, pa i u snu.

Ovde i halal, drugde samo jedan

Priselac možeš biti.

Na koncu koji krst je teži,

Ko će prosuditi?

*Naslov pesme i po koja upotrebljena reč u samoj pesmi je uputa na pesmu Mihalja Verešmartija: Proglas (Vörösmarty Mihály: Szózat)