Elegija

Znam, umro si, ali ne verujem,

nisam još shvatila;

da te belutak zauvek zatvara

da ti je zemlja dom postala

kako bih primila.

Osamnaest godina si plamteo,

ti, u krhko telo sađena ljubavi:

kako verovati da si se ugasio,

da ti je nesao dah lagani?

Kako verovati da je dubina

progutala pitome otkucaje

i kad kriknem isušenim grlom

jedino blago na svetu tom,

tvoje zavetno ime,

odgovor nikad – nikad neće stići?

Uvek si sa mnom kretao, a sad si se

bez mene sakrio.

Dao si svoju brzinu, sokove,

letnje lelujave šumove,

zelene oblake, oglasi se,

za uzvrat šta si dobio?

Bojiš li se dole? Zar zato si

poneo moj osmeh

i sad zajedno čamite ispod

nervozne šikare?

Begunče, prevario si me, kako

oprostiti što sam sama ostala

i spotičem se na staroj cesti?

Neverniče, čekaš li me,

da l’ ćeš me još hteti

kad će me nemirna sudba

tebi dovesti?

Da li je tamo gde si ti

zlatna stara kuća,

pejzaž mladosti? Rodna loza

da li je s tobom potonula?

Trebam li tako hodati

duž beskrajne cese

da mi još osluškuješ korake

ispod vlažne šikare?

Govori! Ti čuješ moj glas

tek ne smeš odgovoriti?

A ja? Da l’ je živ tvoj glas,

da l’ će odgovor hitno stići?

Svakog sa tobom merim,

da l’ me voli kao ti;

i godine tako cenim,

hvatam se za sirote

uspomene, da ne bih pala.

Seti se da me možeš naći

kad smrt i mene potraži

i nad mnom se zaljulja grana.