Epilog

Ove pesme nisu slatkorečive,

samo sa mog od večeri okaljanog obraza prhne

vetar isčupanog perja,

samo zelena kap kiše moga oka se klima

na prljavim listovima lopuha krovova, ispod kojih

okna za provetravanje memljive snove sisaju.

Dakle ove pesme nisu vedre,

tvrdoglava, zatvorena vrata su uglavnom

na gomilama cigli srušenih kuća.

Svestan svoje krivičnopravne odgovornosti i

već do pojasa u smrt umočeno

i prema Arhimedovom zakonu

iz smrti istisnutim životom

vrištim, to nisu pesme, samo su

zvezde na uzdi.