Druženje s detetom

Iznad našeg grada garni oblaci vijore,

u našim šumama garne ptice lupaju i na garnoj zemlji

dahće dete koga je desetog juna1933. u podnožju

zrelog pšeničnog polja rodila majka s crnom maramom.

Zove se Jovan, jedva je veći od moje podlaktice ali nije tako snažan,

jedva se miče, kao pijanci na mekanim nogama se uzdrma

a i oči su mu tako malene kao u pijanaca.

O, beskraju, gde li će se u tebi taj sićušan prcoljak izgubiti?

I ja sam nekad takav blond mladić bio sa plavim očima.

Sećam se jednog lepog junskog popodneva, prema čistozlatnom suncu sam se okrenuo,

u svetlost viknuo, a mama mi je tad u ruku veliku, krasnu, crvenu jabuku stavila.

Zašto se sećam tog popodneva i zašto te jabuke, koju sa zubima nisam ni taknuo?

Od onda šta sve se dogodilo sam mnom, Bože moj, šta sve.

A sad ipak, moje ruke teških pokreta prema detetu pružim

ko na crnoj zemlji naleđuške leži, među prstima travu mrvi

i oko njegove glave modar venac muha kruži.

U tuđim krajevima znatiželja i bespomoćnost tako nas spaja.

Pa radostan dečji osmehu ozari moje oblacima pokrivene dane,

dane onog čoveka ko s teškim koracima ispred tebe

na neutrtim stazama korača, ko u siromaštvu palate gradi,

ko iz svojih reči oružje stvara, ko na odgovornost poziva a i odgovara,

ko na raskrsnici skoro sam stoji

i o tvojoj budućoj slavi peva.