Bosnia

U konaku konačno smo imali zračno hlađenje,

udoban krevet i rano popodne

i preko zatvorenog prozora

nazirala se otegnuta pesma mujezina.

Možda je ta neobična pesma izazvala

da sam te ponovo zaželela.

Tad nije slast bila najvažnija,

mnogo više prihvaćanje,

da si moj i ja sam tvoja.

Grlila sam te. Neka stane vreme,

Sugerirala sam sebi, tebi,

i nisam poverovala da je to nemoguće.

Jesen je, izvan-iznutra hladno je.

Ja na tebe, ti negde drugde – tako to ide,

sic transit i ostale gluposti.

Na krevetu ležimo, ti prema meni leđima ukrenuto

i ne mogu više zamisliti ni

ono leto ni buku klima uređaja,

ni to, neka prođe što je sada,

i ne može se ni moliti da ponovo tako,

i ponovo toliko, kao tad, tamo;

moliti samo sitnice, možda samo

to da mi skineš sa neta

pesmu mujezina.