Borba sa anđelom

Tinjajući sjaj

upravo u raspadu

upravo u preporodu

je vatreni točak u cirkusu

tamo gde stranac

još ništa ne vidi.

Trojica smo prisutni

kod misterija rođenja

ali jedini sam koji

čudo promena boje oseća.

Vidim balave puževe

kako na strmini kamenog zida

neznajući kuda i zašto se penju

čujem tužnog kosa

kako u žbunu svoga para oplakuje

i želi i mene navesti

da u plač briznem

za onim čega ne poznajem

i ne priželjkujem.

Trojica smo

na rubu oslonca od crvenog mermera

ipak sam sam

na početku još nerođenog sveta.

To što je bilo opipljiva stvarnost

bestelesno i nezainteresirano

u ogromnu hladnu tišinu se utonula

da bi mesto kriku dala

što iz patnje poroda

kao sumporasta voda

iz razderane rane

kao vruća kaljava krv bljuzne.

Već se čuje

nemilosrdno otegnuta pesma

koja preko svake stene prokapa

koja svaki trag otkriva

koja svaki pogled prestraši

koja svaki osmeh zaledi.

To je ta pesma

koja nepoderivim korenjem

neuništivim viticama

svet prepliće

i koju sa najpametnijim

i najglupljim rečima optužuju.

Ali ni sirova rika vola

ni gnusno sikanje ježa

ne može ispred doseljenika

zatvoriti kapiju

koji skrivajući se iza svetla

mirisom cveća stiže.

O moja čini se beskonačna noć

moje borbe s Anđelom

ko je za jutarnju žrtvu

moju prinovu tražio.

Evo zasviram na rogu

što moju pobedu objavljuje.

Mom narodu dar sam doneo

stvarnost koja je još juče nestvarna bila

tek jednu pesmu

koju putem

mojih usta peva.