Zora

Kao što moje srce kuca,

ljuljajući lišće u padu

opterećeno lepotama

u svitanju tišina kljuva.

Zora je – snom opijeno

u polusnu zeva dan

kao i ja; – u raširena pluća

poput sulca drhtavu maglu uvlači

i kao ljudsko oko

– ako može dušu olakšati,

kad se smanjuju brige –,

kraj se polako bistri.

Čekam da se zora pomeri,

neka svežim naletom krene

prema svetlosti,

i zora me čeka.

Izazivajući se merkamo. Kolebamo se,

jedan drugog bodrimo.

Težak je prvi korak,

mami onesvešćen san.

Onda ipak: nasmešimo se

i vedro krenemo, rukom u ruci,

poput zaljubljenih,

da kroz dvadesetčetiri sata

sakupimo snagu i volju

kojom sutra – opet počinjemo.

(1957)