Železne kopče

Ako bi umiljatom, mladom

kondukteru tako govorila:

– Gospodine kondukteru,

kad večeras stižete doma,

zagrlite svoju suprugu,

pohvalite kako je lepo obučena,

čak da je u izlizanoj kućnoj haljini –

Kad bi tako govorila –

ludačom bi me smatrali... zar ne?

Ako bi penzioneru sa štapom

u ruci u dućanu tako govorila,

kad upravo sitniš prebraja

i za deset deka skrati

„nešto duže naručenog“ hleba:

– Čiko! Evo petstotke.

Stavite u džep. Baš sam danas dobila,

nisam na to računala. Višak mi je. –

Ludačom bi me smatrali, zar ne?

Ako bi kamenolomcima tako govorila:

– Kamenolomci!

Poneću ovaj mali belutak

jer u šarama

pognutu glavu Hrista vidim.

Dozvolite mi da ponesem! –

Ludačom bi me smatrali, zar ne?

Ako bi kuštravom mladiću tako govorila:

– Dođi, sine,

sesćemo negde i ispričaćeš mi

što ti je kosa do ramena,

protiv čega strše bodlje

iz tvog mlečnog obraza,

ustvari zbog čega si ti tako

neumoljiv? –

Ludačom bi me smatrali, zar ne?

Ako bi starici koja na klupi se sunča i

u papir umotanu hranu čopka tako govorila:

– Starico, pođite sa mnom,

kuhaću za večeru što vam prija,

pospremiću mekan krevet,

a pre toga mi sve možete ispričati,

doba prosidbe,

onaj porođaj, i carski rez,

i srčani udar dragog supruga,

i na njegov grob šta je sađena,

i to, kakva je komšinica,

i to, kako živi sin u Kanadi,

nadalje šta i zboga je prepisao lekar.

Sve mi natanane može ispričati.

U krevetu možete uzdisati i moliti se.

Ali tokom noći jednom – vi i ovako često

se budite –

ustanite i pokrijte me,

jer pokrivač uvek skidam sa sebe...

Ako bi tako govorila –

ludačom bi me smatrali, zar ne?

Hladne železne kopče

konvencija, ustaljenih navika

stiskaju naša živa,

do mišića ogoljela srca.