Žena u zelenom ruhu

U spomen Garsije Lorke...

Kao skok ispred

meseca,

kao gromot zvezdanog šibljaka,

kosa njena na vodu se spustila.

Crna je bila noć, nebo

crno,

odsjaj sam bio,

a Ona me je čekala.

Tipavo, poput trome nakaze,

njena kosa kao drezga je lebdela:

lice mi je zatrpala.

Jezik mi je okovala,

i nebo je okovala,

a mene probola.

Svaku moju kost je probola,

pokrete progutala,

u moje meso se ukorenila.

Crna je bila noć, nebo

crno,

odsjaj sam bio,

a Ona me je čekala.

Zelene su bile njena usta,

zelena i njena šamija,

zeleno je nudila:

drezgu zelenu!

Ispod žita zelena oseka i plima,

bez odela

zelena plima.

Zaravan je zelen bio,

vetar je zelen bio,

zelen je mahnuo:

belo, belo!

Zelena žena

ispod zelenog ushićenja,

ispod crnog lica mog,

ispod crnog lica mog.

Mesec se na nebu pojavio

– odelo od aluminija nosio –,

smejao se.

Blistala je površina jezera,

vibrirao crn odsjaj,

pa je potonuo.

Zelena žena

ispod zelenog ushićenja,

ispod crnog lica mog,

ispod crnog lica mog.

Ljiljane, snovo mog predaka!

Zbog tvog potomka, sina

izgovori molitvu pastira:

„Čemu miriše plazina,

ako ju razdiru divlja kopita?

Čemu služi biser, ako je u dubini,

ako mi vrat ne može kititi?”