Zadatak

Odreći se svega uz naklon

Jednoj duboko povređenoj ženi

Koja večito razmišlja i radi

Na tome, da me sve više mrcvari;

Koja za svako dobro tvrdi, greh je,

I boji se mene kao i ja nje;

Kraj jedne žene, koja drugo – više –

Želi a radost nikad ne udiše

Ali od prava na bol ne odstupa

I zadaje bol kad je mori tuga;

Koja moju pravdu ne prihvata

Jer mojoj pravdi svoju suprotstavlja,

Dok zbog neosnovanih optužbi

I samu Istinu ne zamrzih;

Kraj žene, kojoj postah krvnik,

Koja mene i koju ja uništih,

Sad jedno drugo žalimo i morimo

Kao da u sebi užareni prekor nosimo;

Kraj žene, koju bi iznad svega

Mrzeti trebao, a ipak je ljubim

Jer zbog žudnje moj ponos sagori

Bolnim vezovima mi pakosti

I nad mojim snovima vlada;

Sa njom, s kojom živeti ne mogu

Ali bez koje gubim tlo pod nogama;

Koja svešću krivice i jezom kažnjava

Jer pred mojim očima zna nesati;

Kojoj što sam imao rastrošno dao

i koja plačući tvrdi da je samo

Uboga prosjakinja postala;

Koju sam ja i koja je mene pljačkala,

S kojom je svaki dan posebna patnja,

Al’ kraj nje u retkim trenucima mira

K beskonačnosti, besmrtnosti se hita;

Kraj nje, koja – mada s njom se propada –

Na tom svetu mi je jedino ravna,

Kraj nje udisati isti zrak:

To je sada ulog i zadatak.