Zanos

U znaku Lava

smo se rodili oboje,

kad se na grobovima trava suši

i ptice mucajući glasaju,

kal u kraste ispuca

kao meko lice kretena,

a u rekama ribe se toliko napinju

da livade perjasti valovi vlaže,

polja navečer

svici u jedinstvenu buktinju pretvore,

gmaz sjajnih krljušti, Kumova Slama, hropćući puzi

nad zagušljivom zemljom,

a zvezde

nagomilana su jaja

u sretnom svemiru

i mesec je toliki

da je to već neizrecivo,

a senke suncokreta su gušće

od crnih mramornih glava Hrista.

U znaku Lava

letnji venac gromova: naša je ljubav.

Ogromne crne trube zriču

gorostasnih cikada.

Naoblačilo se,

visine kamenih krošnji

vatrenim granama šušte,

škljocaju zlatna zubala neba,

besni, zlatni očnjaci trgaju

šumu, marvu, čoveka,

stogovi u vatri grokću,

kao dahtanje bika u mrazu jaspisa

kao uzdah sužnja

grmi plamen na užarenoj sofi

i kao kletva proroka proleva se

vatra, voda i led,

reke se besno klone svojih korita,

zadimljenih nozdrva konji se guše

u teturanju crne bujice,

zaseoci razrušeni

sumpornim suzama leta,

u zgrušanim dronjcima teče krv sa brda,

izbija na čokotima,

grožđe do kostiju ogolelo,

i ptica, gušter i mrav mrtvi

leže uz sluzavo korenje,

srušen, na zemlji leži lugar

ispod ispalih zuba ostarelog leta

i kostur-svet

do struka stoji u suznom ledu.

U znaku Lava

ćemo i umreti?

Zajedno, a ne usamljeno,

i onda na trenutak zastaje Svemir

i skamenjenim licem mrmlja prema nebu

samotnik te memljive planete,

mrzne zeleni govor lišća,

zveri panično beže iz šume,

kaljavim bedrima mucajući zastaju,

fazan i lisica, orao i jelen,

vuk i detlić zajedno plaču.

To more kita, tuljana, polipa bljuje na mesec,

krateri jektiku dobijaju

i besne komete jure

kao misli poremećenog uma

vukući vlastita neobuzdana bića u ništa,

jer zalud bi to gomilao u materiju jezika

kao mrtvozornik mrtvaca u samrtno odelo.

Jer to već izgovoriti se ne da.