Vrteška, No. II.

“mnoštvo šarenih ata

par minuta juri, ali varka je njihova

domovina: kolebljivo, polako potone.”

(Rajner Marija Rilke: Vrteška,

vlastiti prevod)

I nije ni vrteška,

to je pravi karusel:

naj prema Rilkeu.

U dubini karuce sa ogledalima četvero sedimo,

mi, ded i baka, smeškamo se,

po koji dečak – kat-kad –

veselo krikne.

Na taktove bečkog valcera

vrtimo se okolo-naokolo,

vreme staru ploču

već je dobrano namučio.

Na čuvarima pogled rado bi zadržala,

na tri stroga anđela iz Biblije

sa trubama u belo-zlatnim odelima,

ali skrenem sa njih podozrivo

jer me nekakav strah obuzima.

Zalud sve, ako matori anđela vide,

makar je naslikana, makar je iz drveta,

teško se mogu osvestiti

iz zebnje dana Gneva.

Iako sjaj sunca za nas je dečji smeh –

naš svet je: već prolazan svet.