Večernji razgovor

Uvlačim se u krevet. Sklapam oči.

Garavim licem mi se smeška veče.

Skroz se zagrnem ćebetom.

Spremna sam, čekam te, oče.

Dođi, sedi na moj krevet

Obavij mi ruke,

Poljubi čelo

I popričajmo malo.

Već deset godina tako pričamo,

Bez glasova nemo.

Ipak ti razumeš tu priču koja

Kroz moju dušu prelazi smerno.

Dete sam bila kad si otišao,

Nisam još ni u školu išla,

Maj je bio, hladan, kišni dan

Kad te je smrt sustigla.

Mene i starijeg brata su odveli od kuće,

Mama je u dubokom crnilu bila,

Uveče jedva čujno je rekla:

Odselio se tata, prihvatila ga je daljina.

Na sahrani gurnjava nepoznatih

A ja sam se uz rođake priljubila.

Tada još nisam znala šta znači:

Odselio se tata, prihvatila ga je daljina.

Ali uveče, kad sam legla,

Sastavila sam nekakvu molitvu:

Gospode, dragi moj Bože,

Obezbedi mom ocu blaženu tišinu.

Valjda ti je Bog dao mir za što sam

Još kao dete toliko puta molila,

Ali često sam te uznemiravala.

Jel da se ne ljutiš zbog mojih poziva.

Ako povredu mog detinjastog srca

Nisam se usudila živima ispričati,

Kod tebe sam našla utočište

Dušu sam mogla olakšati.

Ako je bilo radosti, zanesen, pomaman,

Što se nije moglo rečima uobličiti,

Prijalo mi je što sam sve

S tobom mogla podeliti.

Oče moj, uvek si tako dobar bio,

Na moje pozive uvek si se odazvao,

Na mom trnovitom putu u svagdašnjim

Borbama pored mene si stajao.

Zahvaljujem ti se hiljadu puta.

Već je kasno, oprostimo se,

Sutra rano ustajem.

Pa laku noć, oče.

Budimpešta, maj 1937.