U predjesenskoj tišini

Kad bismo sad konačno seli

da o našem sve dužem životu popričamo,

hvatajući ruku bi ti gledao u oči

(o, oni stari, romantični filmovi!)

i verovatno bi još i to rekao:

s ljubavlju te ljubim.

Ali između slepih, nagomilanih osećaja

samo se potucamo, i naši prsti su slepi,

na tvojo koži zalud lutaju –

i naravno na našoj koži:

jer ti prsti ni sami sa sobom nisu baš...

Poput dalekih dvorana odzvanja izveštaj,

gde si me ti sama vodila.

Nismo sveci postali.

Krila smo zbog sitnih, beznačajnih pustolovina

odavno posudili –

duše naše pate, svaki pokret je pomirljiviji.

Gde ste, odavno potučene, mladalačke revolucije?

Gde je naš preglasan, nemiran govor

što u pauzi između dvostrukih poljubaca

odavde, iz naših usta strujio?

I gde, o, gde je ta nepokolebljiva

večna izvesnost

da ćemo pobediti?

Gde je naša vera, drugaru?

Gde je iz nas ludorija nestala

zbog koje je na našim prljavim noktima lenjir pljusnuo,

i zbog koje vredno je bilo:

pa neću plakati.

Gde su, brate moj, oni nikad sustali

iskonski pokolji?

Kako smo samo mi znali.

Gde, pa gde si ti, jedino ljubavi moja?

U predjesenskoj tišini što si me tako ružno

ostavila?