Treći put

P. Z.-u

Poput očaranog insekta, sedam godina sam visila

na jesenjoj svili tvojih rečnica,

i poznat miris zove, jasmina i paprata

putem drugih sam udisala.

Koji put sam verovala: ja sam jasmin.

Sedam godina sam bila jasmin, tis;

vazdušni koren sam nad zamišljenom

obalom potoka pustila

i verovala, koren je jak,

mislila sam, zemlju dotiče.

Koren mi je sedam godina bio jak,

staložen, za grudvu vezan, od tamo se proteže

mala džungla duše, i u svojoj zamršenosti ovde pripada,

i u vetru nepomičan.

Sedam godina je nosio vetar vesti

o rodbini, na pustaru, među vinograde,

na grebenu brežuljaka sporo delujućim,

sviraljku rezbarećim, stado terajućim

pomicanjima kostiju,

sedam godina ta sa dve ruke dohvatljiva neznatna

udaljenost moja je bila, i da sam se tu rodila

nije tek statistički podatak bio, zahvaljujući tebi

stvarnost je,

da ne trebam platiti za ono što sam svojim bićem platila,

sedam godina stvarnost je bila

i znala sam: nema više te sile

koja bi me izbacila,

sa te grude ponovo odvojila.

Gde si sad? Nakon sedam godina

nigde te ne nalazim – tvoje reči koji put iz jeseni u proleće

ozareno plove

a ti više ih u istinu ne pretvaraš,

tek je zemlja ta, koja je na mestu ostala.

Samo ta zemlja i ja. I sad već znam,

nakon sedam godina

da ću svojim kostima treći put konačno osvojiti –

ali zahvaljujem se

što tu zemlju pre ti si mi dao.

Budeš li se na pragu krčme kotrljao blagodetno

četiri svojih prstiju nad tobom ću držati.

1962