Ti, ko noću pevaš

I.

Kiši i vani tvoja trava raste,

ti najbolji, čiji sam,

svojim nebeskim kapima me obasipaj,

tvoja žedna trava sam...

tvoja trava, drvo, sretna životinja,

hraniš me, napajaš, poljupcima

optočiš obline mojih

nežnih udova.

Kupajući se u tvojoj radosti lepota postala,

o uvek me gledaj! ne napuštaj me!

nek me tvoja žudnja formira,

majstor si obličja.

Moja kosa u tvom dahu se giba,

od radosti se podrhtava moje srce,

ti koji ljubiš i na ljubav navodiš

uzmi moje srce...

Ti ko noću pevaš,

kapi su sićušne ševe,

oglasi li se moje srce? il našu ljubav

koja je slađa

i lepšeg mirisa od jasmina

tvoje srce razglasi,

od tvoga nema lepšeg glasa,

majstor si pevanja.

II.

Prihvati me, nek budem tvoja

kao na čistini šume jeleni

koje tvoja divljina travom,

drvećem hrani, skriva,

u čijim koracima me tvoj ples čara

i tvoja lakoća skakuta, leprša,

i njihovim parom punih njuški

diše tvoja sloboda...

Sloboda, na mom srcu aroma!

širok uzdah koji šumu priziva,

noću miris pokislog ševarja,

kiše, vetrovi i oblaci;

ljubav koja čezne za vama

i u mom snu plače, trgne se iz sna,

kao u daljini sa brda padajući potok

koji svom bratu odgovara.