Suprugo moja...

Suprugo moja, dobra i draga – draga,

pesmu ti do sada tek retko pisao,

poverenje u papir nisam imao

jer olako se gubi reč, napisana.

Ruku pod ruku, uparađenom frizurom

nisam te vodio na sjajne parkete,

tebe, koja si tiho došla do mene

vođena tvrdokornom, gorkom iskustvom.

Sa izgladnelim psima smo na periferiji lutali

i dok je s neprimetnim osmehom mirna

jesen tiho krvarila – blažena heroina –

između dubokih rana u magli smo plakali.

Šta je znala kržljava gospodska raja

ko si ti, a ona koja visoko diže

glavu u kristalnoj dvorani i uzdiše

u varnom zagrljaju, ona je lažna.

Ne verujem ženi. Ne prstima koji daju

uzimaju, ne ustima – rujne kapije

čas se smeše, čas su otužne, žalne –

ne rukama koji uprazno obećavaju:

tvojim blagim očima sam verovao,

utočište sam na njihovom dnu našao,

poverenje sam uvek u duši imao,

pa tu čekam gde sam već jednom zastao.

Kad si sa mnom, saputnico draga,

tvoja ljubav i dobrota me ispunjava,

a kad si daleko i tuga te para

za mene si sušta samoća i patnja.

Naš dom, negdašnji, sad se pomera,

i pesnikov sako je takva bitanga

da u mraku kržljavim rukavima kao stara

lutalica – siromah – do tebe smera.

Jer život je stvorio od mene zver,

poklonio mi je zlato, mirtu, umnost,

hleb mi je bio pokornost i nadutost,

al’ s tvojom pomoću sam postao vitez

s tobom jer i ogrtač deliš s voljenom

osobom. Zbog tebe sam otrgnuo masku.

Na kovanoj tacni si donela patnju,

neimaštinu s blaženstvom i utehom.

Narodi temperaturu sveta mere –

a ja čekam da se živa pomeri,

37,2... 37,3...

Nesigurno hodam ulicama Pešte.

Gledam odavde u daljinu, drhteći,

gde visoka Tatra u snegu se beli

i blago sanjareći leže bolesnici

s termometrom u ustima, u zimskoj tišini.