Svakodnevnice sa nešto začina

I.

Uvek zapitkujen uvek samo zapitkujem.

Uvek nešto tražim.

Izgleda samoću teško podnosim

u tim trenucima osećam da me veliki prst na desnoj nozi boli

da se zbog neuredne brade sramim

da kod žene koja mi se na perfidan način smeškala nisam otišao.

Uvek zapitkujem uvek samo zapitkujem

a sat iznad mene kuca

i muha na ragastovu naglavačke puzi

i cveće latice zatvaraju.

O moja slepa opipavanja.

O neprobojna noć moje poezije.

II.

Ako upitaju zašto pišem

odgovora nemam.

Odjedanput u dva sveta postojim

u jednom sakupljam

u drugom profućkam.

Od slepca manje vidim

od gluhonemog manje čujem

od jedne do druge obale

tako stižem

da ni ne primećujem.

Kad bi povikao

možda bi i neko čuo

ali bojim se da će me

u mraku naći.

III.

Velik je moj svet

uvek je drugačiji

i uvek isti.

IV.

Noćas u snovima

među ruševinama mog rodnog grada sam lutao.

Postao sam sve uznemireniji

i usput sam se osvestio ja ustvrai nisam ja

da svoj davnašnji dušman sam

do zuba naoružan.

U pravcu jedine plinske svetiljke sam krenuo

koja je na rubu jedinog mosta tinjala.

Ruku prema plamenu sam pružio

i ugasio.

Zvezdano nebo i zaobljen mesečev kolut

nad glavom tad sam primetio.

Počeo sam zviždati

i kući krenuo

da bi se konačno naspavao.

V.

Noć me je u šumi zatekla.

Razgranat mračan svet.

Čujem

u močvari gmizavac brčka

sove zelenih očiju ćukaju.

U lovu sam bio

ništa nisam ulovio

i sad se od svakog doticaja grana ježim

kao što se i Hemingvej od zmija džungle ježio.

Voleo bi zvezdama se moliti

zatku jedne svetleće kresnice.

Ali niko ne čuje.

Mrak je i zatišje.

Što god mogu više se skupim.