Sicilajska odbrana

U obali peska sad kontinente crta. Gradove i drveća i riznice gradova. Kralja i deteta i poslednjeg štakora. Kad talas svakog izostalog udrca srca uzmiče u ozleđenu materiju pustinju teše. Pustinju da bi se u sredini u redove anđeli svrstali, propali, dobri i oni koji rasklapaju sekunde sveta. Protiv sebe diže optužbu, tu i sad i onda, kad cveće ostanu neoprašeni a kose žena Medusu veličaju. Povlači sve zaključke i one u kojima niko i ništa nema udela.

Postoji, vidi, celi svet, sve što je još opsednuto sećanje utario. Anđeli su se do rubova voda drznuli, more više nije carstvo dubina i počinje prvo saslušanje. Preuzimaju najkraće priznanje što se pismeno može dati, a to je ili pesma ili sama istina. Pet minuta ili ni toliko, rasprostire se plima, zidovi grada stoje i vlaže se,  u njima i stvari sa slojevima i sa jednim tornjem na čijem vrhu jedan sat je nesposoban prebrojati palme, slane valove, svakog zrna peska utvrđenja samoće.