[S krvlju i crnim rešetkama]

S krvlju i crnim rešetkama smo okruženi,

vlastiti misao ne možemo doživeti. Dole među uspomenama hodamo, s nama stara deca putuju, čelični listovi se otapaju s drveća, ispružimo dlanove i kažemo: to što držimo nek u vis u slobodan vazduh vine.

Da neko može podneti život mora se odviknuti i od dobrog i od lošeg. Moramo znati da smo delovi konstrukcije sveta. Sve je samo u danas i za nas je. Delovi smo blatnjavih tragova točkova, zvonjave i ljudskih tragedija.

Čoveka današnjice karakterizira želja za upoznavanjem konstrukcija, težnja za savladavanje stihija.

Fizika i metafizika.

Centralan i decentralan.

Egoizam i kolektivizam.

Sve su to vlastiti zakoni koji iz mene polaze i u mene se vraćaju.

Na kristalnom dlanu bezazlenosti ležimo i osećamo da je sve naš istinski rod, rod po krvi. Rođaci smo, dakle moramo biti strogi s tvrdim pesnicama. Današnju sliku sveta loši, naturalistički slikari formiraju. Napokon moramo krave pomusti, velika istoriska platna rasparčati i izjaviti da smo i mi prisutni.

Čovek! Konstruktor!

Ravnoteža.

Čistoća življenja.

Gde se naše neprospavane noći otvaraju.

Pesnici prihvataju nevidljive znakove vremena.

Da u me ne cveta plamen što tebe doziva već bi odavno umro. Ali srce je iz vatre i na tuđim vratima kuca. Vidim obale koje pored mene prolaze a pred mojim očima se pojavljuje prostor, sa svetlošću blagoslovljen prostor.