Senka smrti 4.

Starci

Besni zraci sunca padaju na klonule, izbledele vlasi kose,

iz njihova bedra isčezao život, u srcima zakržljale iskre,

pored sklapanih tračnica stoje kao da su uzeti,

morni su udarati ili da budu udareni, milost moliti ili umreti,

oči im lomljivo gnezdo prave na prelomljenoj krošnji zraka,

njihove ruke vazduh pokazuju, i vazduh je patnja,

kao na obalu bačenoj ribi koja svojim naopakim životom zjapi

na nezainteresirano nebo što već ne njoj sjaji;

stoje, stranim pogledom gledaju vrevu kao da su

uzeti; njihove noge na stenama omamljeno dremaju,

iskrivljene su cipele i duše su iskrivljene,

prašnjave su, nespretne, u njima pustoš se krije –

samrtnom agonijom kao u zemlju zakopan razum;

tek stoje, zemlju gledaju, više nisu hrabri niti su uplašeni –

tek stoje pored tračnica, ukočeno, kao da su uzeti,

kao laste kad su u svom letu u podmukloj mreži uhvaćeni;

tako cunjaju na slepim tračnima ostarele, iznemogle lokomotive,

tako džonjaju u ispražnenim gradovima besposlene ulice,

tako drežde prilikom bombardovanja počupana stabla

tako čeka zaslepljen ranjenik kad mu je krvlju prekrivena glava,

tako sedi u skloništu žena čiji muž na frontu poginuo,

tako sedi oko u orbiti kad ga san danima nije posetio,

zvezda ako ju sjaj napušta; nebo ako mu se plavet razbio;

Zemlja ako su vedri meridijani u omču za vešanje opleteni,

Sunce kad mirni skupovi planeta u roj bombardera pretvoreni –

grana kad u jesen bez poljubaca lišće nemo osipa

i mre zeleno i umire već crveno, žuto, lila –

samo stoje, gledaju belutke dolme koji ne daju mira - -