Samo mi…

Treptajuća zrnca, daleka prostranstva,

nemo prštanje belutaka.

Ubrzo smo naučili

da katkad već zapinje to

što prema vama bacali.

Bilo bi dobro osloboditi se

i od naših previranja koje

naša volja prži.

Taloženi mulj, zlokobna, hladna ptica

se ne upropaštava

s nama korača.

U privlačnim silama galaksija

bez prestanka putujemo,

ipak između naših nerava i umova

sve više raste

gladna nepoznanica.

Samo mi znamo na krilima ljubavi

i misli skakutati,

samo mi znamo iz bezgraničnog vremena

– ako treba i požurivajući zakonitosti –

u ograničen prostor pasti.