Razgovor sa kosovima

Kćerka mi je na balkonu stajala

Kao na najvišoj grani jednog

Drveta i glinenu sviraljku oblika ptice

Duvala. U njoj je voda klobučala,

Iz nje pesma se širila.

Katkad je stala, osluškivala

Dal njoj ptice, koji kos

Odgovara. Kad jedan kos

Njoj zvižduk uzvrati, zbog izuzetnog

Događaja uzbuđenim izrazom lica

Mi se obratila: „Još nikada

Nisam razgovarala sa pticama!“

Znao sam, dogodilo se stvarno

Nešto izuzetno. Video sam, kako nju

Pesma poput vitice obavija, kao potok

Razlila se u njoj. Jedno jaje kosa

Je kružilo oko nje i pevalo

Kao Zemlja na svom putanju.

Kćerka mi je pesmu vode, zemlje,

Svoga srca svirala. Takvu pesmu

Kosa još nikad nisam čuo.

U njoj je svaki kos istovremeno pevao.

U njoj je sve istovremeno pevao:

crni kos, drozd, kos šumski,

I voda i vatra i glina,

Planeta i sam čovek.