Razgovor cvetova

– Vrteći se na zasebnim vrežama, tužan cvet sam bio, tužan cvet si bila,

Hvala ti što si mi se u beskrajnom lutanju ipak – ipak pridružila.

Nervoznim, vijugavim viticama baš si tad dotrčala

Kad sam već skoro klonuo u hladu potamnelih stabala.

– Vrteći se na zasebnim vrežama, tužan cvet sam bio, tužan cvet si bila,

Hvala ti što si me u tvojoj samoći ipak-ipak prigrlila.

Već skoro sklopljene, suzne liske sama si mi otvorila

I kao goruću suzu dušu u moj duh usadila.

– Jedan kraj drugog i jedan protiv drugog cvetamo mi, nemirni cvetovi,

Zagrljeno, kružeći kao na morskoj pučini nestašni galebovi,

U oluji drhteći, na lažnim perlama grada klizeći

Zauvek kao stranci ali oduvek kao poznanici.

– Jedan kraj drugog i jedan protiv drugog cvetamo mi, nemirni cvetovi,

Sastavljeni u slomljenoj gordosti kao prognani kraljevi

I tako gledamo jedan drugog tužno, znatiželjno, sveznajući

Kao što zvezde promatraju međusobna putanja padajući.