Pun mesec

Srednjovečan sam,

muškarac, žilav i tvrdoglav.

anđela koji nas je u času mog rođenja posetio nisam video,

plaćenu dadilju koja bi čudesne priče pričala nisam imao.

Bio sam šegrt, sluga, zanatlija, lutalica i prosjak,

moja sadašnjost je kao moja prošlost,

u životu koji je od jednog težaka i

jedne sluškinje začet vlastitim radom se održavam.

Volim rad i volim iskušenja.

Ljudima sam brat bez toga da bi zbog toga posebne znakove obeležja imao.

I sivim stenama sam brat, mirišljavom cvetu i gipkim metalima.

Plamteća vatra mi je stariji brat a sveža, čista voda mlađa sestra.

Mogao bi govoriti i o mojoj miloj ali je umrla, jedva smo se poznavali,

šesnajt godina je imala i od divljih pobuda netaknuta.

Zasad još nisam pucao iz oružja, nisam ni jednog deteta odgojio.

Pa zašto sam? – pitam se tokom besanih noći,

zašto su mi oči otvorene i zašto preko tih otvorenih vrata niko ne navraća?

Zbog čega je ovo? I zbog čega je ono?

pitam se neprestano.

Da sam ptica sad bi nad morima leteo,

da sam živ možda bi i sretan bio,

ali ovako kao neko ko ne zna šta će sa sobom samo živim i nemiran sam.

U prozoru sedam saksija pelargonija imamo,

moja supruga svakog dana ih zaleva

a one, jer su zahvalne u punom su cvatu.

U tim trenucima zamišljam, život je lep i sve što postoji zbog nas postoji,

međutim na širokoj sofi naleđuške sam ležim,

noć je.

Ne jadam se.

Samo poput neukog deteta kad mu se jezik razveza,

o svom životu govorim.