Podeljena samoća

Sretne se starost sa zapećkom. To je nekako neižbežno. S poštovanjem se pozdravljaju. A starost, koja je već podosta oronula, tiho upita: “Primaš li me u svoje krilo?”

Do sada zapećak je svakoga, ko god je kod njega utočište tražio, primio. Crna mačka je već odavno njegova stanarka. Pa zašto ne bi i starost primio?

I kad nju je već primio, starost svoje mesto neminovno mora sa mačkom deliti, koja, kao starija sustanarka zna nepisano pravilo: sa situacijom dotle može vladati dok se pristojno ponaša.

Pa zašto ne bi i tako ponašala? Po volji je ta, za večnost podeljena samoća.