Omaž

„Zar dalje od tebe?

Zar bliže tebi?

Od, do ne postoji.

Ni dalje, ni bliže.“

*

Svojim rukama pokrivaš

moje lice, tako je svelo.

Svaku kost posebno možeš taknuti:

te ispovesti ispod mišića;

ali gledajući ih, oči će te zaboleti,

kao da na oštrom kamenju bosa hodaš.

Pa ne gledaj; rađe obavij me

svojim dugim prstima. Rađe

gledaj polomljene komade toga sveta

u hladnom, decembarskom zraku, gde

odjednom ugledavši neku sitnicu,

prepoznaješ sebe i povičeš:

to! da, to si mi hteo kazati –

Tada budi sabrana: razuzdanost

trenutka neutraliziraj sama.

Nežno mi podigni bradu,

laganim, jedva primetnim pokretom

okreni mi glavu i pusti.

Više ne trebaš ni videti.

Tek sećati se; gde i šta

je gledao na hladnom postolju

neprolaza jedno lice

što je isto tako hladno postalo.

*

Sve više i više se utapaš u ne-

probojnost; tvoja beznadežnost

u meni odzvanja,

razbijaju me njeni otkucaji.

*

Zazvoniš poput praznog prostora

preko kojeg ću se udaljiti.

Zaslepljeno pustim

da me zaokružiš i da postanem deo

okoliša. Unatrag hodam, samo to me

pretiče što za sobom ostavljam.

*

Proređuješ se. Tvoje daljine

se onesvešćuju i ne nalaze put.

Vlastita tišina si bila.

I optočiš svoj nesanak.

*

Drugi prilaze stolu.

S kosom Madone

lice ti u tuđem dimu poput

plamička šibice bukti.

Na injem posutu travu

mislim i ja: jutarnji

prozor srca

na svako zlo.

*

Već se daviš u meni koji sam

prostran bio bez tebe, svojeliki prostor.

Sada je isključivo tvoje:

roptanje tvoga davljenja.

*

Sad prelaziš preko tame sobe:

paziš da se ne spotakneš; korake

raščlanjuješ, to više

nisi ti, to je tek sušto kretanje.

Kad si sve napustila kao da

si ih na vrhu talasa ostavila,

na talasu koji na jedan tvoj mig

– kad si zatvorila za sobom vrata –

za tobom krene iskliznuvši ispod njih.

Ti ne znaš, da oni od tada

kao ostaci drveta i šaša

nagomilani u prazan zrak

čuvaju luk tog vala; zato tek

udove im vidiš i na lakat

naslonjenu glavu nešo više.

Sad su već naravno izbrazdani

i suvi; jer od onda svetlost

ih uvek preko jednog te istog

prozora zrači: njima to više

nije svetlost. Jedan dolazak im je

trebao, tvoj dolazak, da planu

kao ugarak kad ogromne usne ožive:

ali ti si toliko drugačije

zamislila njihov sjaj, toliko

si samu sebe želela od njih

– onu, za koju i ti znaš da nisi –

da su ti oni tek bleda, ravnodušna lica.

Zar su oni, kojima si se vratila?

Njima si tek tolika? Ili si zbilja tolika?

Zatim nehajno prelaziš preko njih,

neutešno prilagođavaš ih,

višekutnike nogu, tela, lica

svojim beskonačnim krugovima.

*

„Ko će joj skupiti umorne ate,

ako izginu, ko će primiti nju?

Ko će preći još jednom isti put

zbog njih, nazad, uzalud?

S obe strane sečiva tvoje sudbine,

čak i prepolovljeno, životinje tebi prilagođenim

polaganim nesajanjem čekaju

da ti i zadnji at premine:

danas još ne u lažnom odelu od dasaka i zemlje

mogla bi pogledom preći oranicu,

nek’ jecaj šara u tvojoj lobanji,

nek’ zveči orah mutnih očiju.“