O grožđu i ostalim slastima

Gori li je ukus ovog grožđa od prekjučerašnjeg

kad sam radio tako kao da večno živim?

Ne prsne li slast i danas na moje desni

kad ljusku pregrizem? A pogodba Mefista

i Fausta, doktorat dialektičkog

razuma što sam čvrsto previjen,

ispruženim nogama čitao između

ponižavajućih potreba za nošom

u stenjanjem ispunjenoj noći

na intenzivnoj njezi, nije li me opet

ispunila ponosom da sam i ja čovek?

Rodimo se na smrt osuđeno i velika

nam je privilegija da i to znamo.

S tog stanovišta nema nikakve razlike

između trenutaka koji se sami nude.

Pa onda zašto bi se izolirali od radosti

koso upadajućih sunčevih zraka

u bolesničkoj sobi? Što bi više

prijalo prvi gutljaj rakije

od zadnjeg? I zašto bi zadnji bio

gori od prvog? Imam na što da čekam!