Obožavanje vrućeg vetra

Margiti

Vetre, ustao protiv krvi

vrući vetre, uzdahu lavice, južni

žamoru, žuti odsjaju bronzanih grudi,

u oči srljaš, poljubac ti je: zaraza,

zelena trava moje mladosti zauvek je tvoja

gledajući unazad vidim : od tvoje vatre sam   hrapav,

buntovni vetre, što ispuštaš horizontalu krika,

na ramenima svilena traka testere, žile

mi piliš, gudalo na membrani koštane

srži, koja zvezda te je vodila protiv mene

da me vatrom preplaviš, nemirom ispuniš,

da mi oči samo vezove munja vide.

od kakve ljute zvezde je zapovest, da milosti nema,

i da je neće biti? - al tako, tako mi i treba

kad mi je godilo život na otrovu praznoverja početi!

Oko vrata mi se vrtiš, u vrtlozima skutova

svetliš besom arsena, ciana, zauvek me zatvaraš,

vrat mi je tvoja osovina, ti, užareni disk,

golemi ovratnik suše, u bunilu vrcana

činija - put si žrtava, otkinuta blaga mi

strepnjom obavijaš, nezrela ljubav, nosiš divljim

okusom grozdove poljubaca, plače u tebi moja

zora, jagnje bezazlenosti, pesma nevinosti,

lanac slatkih grehova, kosa zlatna, i u žiži

moj suludi um, jer tebi pevam vrtlog vrtloga,

babilonski venac što guši, ti usijani,

ti žuti, ti ciganski vetre, - ti Cigančice!

Stani, il' uspori, svoja blaga želim videti!

Svezan u naramak od mrene buni se moj sretan

vek, snagom usana razdirem, nervozno njuškam –

kao umoran pas štenad: promatram svoje uspomene.

Prisećanje oka i krvi, odsjaj bajki

i dvorište propaćenosti, tamo živi

mali kralj, u centru sveta, na vrhu breze, i nosi

ga vetar, zvono u zeleno-crvenoj kuli strasti –

ja sam to zvono, zvuk ljubavi i bojazni u

meni, ne čuje to niko, ne vidi me niko –

pogledaj, crna curo! Samo njen đerdan baca

mi u lice dane bakrenih novčića, na me ne diže

pogled s krasuljka, a sangvinična banda drombulja,

sjaje snovi kovača klepetuša i bronzanih bakrača,

u travi su im brade, kose, u travi su crni nokti,

i žene razdrljene poleđuške sanjaju,

elastične humke gde u mleku i medenoj

slini kudrave lutke klize - zar bog postoji!

Pogledaj, crna curo! Tek me kacigaste grudi gledaju,

sebe u venac različka, u okovani azur veže,

mada vojvoda na taljigama u mraku psalma duboko spava,

iskrivljen je toranj presude, ispregnuti magarci:

potkovani zečevi u žutilu ječma tumaraju,

al halal lobanji proroka u šaragama,

nek mu visi naduta glava, usta nek sunce ozari,

zube nek miluje, na travi raštrkanu

kosu i gnusnu slinu nek vetar dugo talasa.

Dođi, crna curo! Ustaje, prema meni se okreće,

uzak bronzani struk se napinje, od bedrenjače

kao zlatni stih iz usta svetaca čudovišni

svod se proteže. Ne boj se, oči su mi zatvorene.

Lep ti je venac. Lepa si. I kao vetar vruća.

Vatrom gore moje žlezde, zubi za tobom zvekeću,

klečim zbog tebe, psujem zbog tebe - gizdavo prokletstvo

je to popodne, pernati šešir na mrtvačkoj glavi!

Čuješ li tu galamu? Večernja molitva Mariji,

u dolini svilenih zastava, babe i glupe device.

Prestraši me ta galama, preko pšeničnih polja

barjaci, čudan zveket užasnih zvona dolazi,

umrećeš bedniče, poviče gospodin župnik, mačevi

golemo narasli i oholi mađarski kraljevi

konjima gaze me - o kletve, i snove mi kvarite!

Napustila si me, crna curo. Na mom ramenu

tvoj venac je ispregnuta zmija modre krljušti,

grivaste bande duž bele prašine druma se vuku,

tvoju pesmu vruć vetar na moju žalost duva.

Sedeći na žutom nasipu žarko te želim,

za tobom pevušim, duvan do iznemoglosti pušim

i kad mi prsti, usne u zlato sazriju, stižeš do me,

otužna-smešna prilika dolazi ošišane glave

i u snopove vezanu kosu uz nogu mi spušta.

Ko je ošišao vilu? Pa smrt - islužena smrt,

smrt zbog malenog ogledala s postoljem - ta trula smrt,

pas uhvatio, sin zgrabio, tako ju je smrt ošišala.

Umirem ako plačeš, pogledaj, ovaj proziran

oblak suze ti upija, od tog sredstva kosa će ti izrasti,

a starcu i sinu i psu mošnice ću smožditi,

posolit ću i zapapriti, da vilu nikad niko ne striže.

Mrtvu kosu vetar nosi, ptice kljunom uzimaju vlasi,

lete s njima u beskonačnost, ushićeno lebde tamo,

krenu u raj ptičjih gnezda gde tvoju sjajnu kosu hvale.

Vilo, s glavom lavice, oživiš mi krvne sudove,

kad u vrućini zelenilo grada vene,

kad teškim uzdahom svi tornjevi blede,

i crep trošne kolibe poput suhog lišća pada,

i muhama okićeni, sipljivi konji dahću,

za vreme vetra, kad gleđ pucketa

sa odbačenih sudova i dasaka s tarabe,

za vreme vetra i vatre, kad jedan zalutali zrak

violinu usmrti i usijanom gušom slavuji

bezglavo leteći kukaju : božji kalemi,

kad sam već pao i u kosi mojoj cvrčci plaču

i među mojim zubima trava zadimi

jer vatra vatru čeka, i da uzalud ne čeka:

preko glave mi prelaziš u žutoj suknji, ti naslado, ti koroto!

U Grand Hotelu B priznajem starom konobaru:

vetar sa Balčika, taj vetar sa Balčika

krv mi ždere, kosti mi suši, al milosti nema,

ne štiti me ledena škrinja, ni severna zvezda,

zov vrućeg pisma : ako si hrabar, opet te čekam! –

žuto gori poruka u mom zamračenom kutku,

moje oči vizije ucenjuju, al uzalud:

nad peščanim rudnikom gori zadnja zelena kruna,

od ljubavi, od nas dvoje načinjena lomača,

ikone vatra preplavi, užareni skut drveta,

i stotinu perziskih pastuha Dobruđže juri

u Crno more tražeći hlada - joj meni, joj!

Priznajem izbuljenim očima carinika:

ružu sam izneo, al tek njen pepeo poneo.

Stigao sam, al gde? Do postrojenih kamenih bića,

iz probušenih kamenih glava zima huji:

ka-men-si-već, ka-men-si-već, ka-men-si.

Ne! Nisam kamen, kamena bića, joj, vi kamenovi,

ja vruć vetar obožavam, plačući vičem za njim,

protiv ledene kamene gospode vrućom sabljom se branim.

Prži me tvoj osmeh, dođi sa mnom Prugasta Koso

već ćemo na stene opevati krik krvi,

patiti znam ja - idilu je ubila sudbina,

al preko talasa užasa i oštrica noževa

prenosi me vruć vetar, jer nosim obeležje.

Čudo, da stane tu, u iznajmljenoj sobici

odsjaj tvojih zubi, prugasta kosa što se talasa,

slasti koje guše! Vruća si kao vetar!

Al odabrani kumovi su u kamen pretvoreni,

deveruše krečom vezane košulje nose,

venčavamo se u ružičastoj košulji, jedinoj,

devetstopedesetdruga, slavlje uz tanjir crne višnje

i sa kredenca gospođe Čuri sušena kora hleba.

U mučno-beloj košulji grče se tvoja usta i veđe,

uz zvuk zlatnih fanfara sazreva plod tvoje maternice!

Vetre, ti kriptu mi čuvaš, vrući vetre,

verni moj psu - rađe verni moj vuče,

koja zvezda te je nad mene stavila,

ko te tu šalje, da mira ni ovde ne nađem?

Mesa nemam, samo kosti, usamljene kosti,

samo bujna kosa i nesameljiva kruna!

Vetre, ti što čudo isijavaš, ti vetre, ti profecijo,

šapćeš-mrmljaš-urličeš : došlo je vaskrsnuće!

Prvo ti staneš na noge, vlagu, mračnu zimu uništiš

i samu zemlju napadaš, ti usijani,

ti ciganski vetre, i crkotinu iskopaš,

vetre, razuzdani anđele, dušu u me usadiš,

krunom teretiš, goniš u Eden, sjaj mačeva,

gore na zelenu humku, u susret punog meseca,

svake noći do nje, koju si za mene birao,

da svake zore svet sa snebivanjem

promatra crne pege na padini humke:

pogledajte, tamo, Ljubav je ponovo zasela tamo!