Nepomično

U dlanove skriveno lice, nepomičnu

tišinu, bezgraničnu samoću nisu

ometali ljudi, mašine, životinje,

život je, činilo se, na krhotine

raspala, na deliće od jedne celine,

njene misli nisu se pomerile,

nisu nju pokretali primeri

niti oduševljavali ciljevi,

kosa nije primetila igru vetra;

kao neko, do koga tek tokom sna

preko zidova dopire žamor susedstva,

poput kipa postala je nepokretna