Noćna pesma mučenika

„Uspela sam” šapnula je slavodobitno i povukla gaćice. Tiho klepeće aparat za forokopiranje i zapisuje svaku moju zabludu. To je ljubav, vani lapav suton, unutra noć ljubavnika. Pregorela neonska cev iznad stola koji mali milion neuspelo kurenje doživeo. Na tapeti muha se kreće, tiho se smeje. „Rastaješ li?” Život je neshavatljivo kratak. Ako i dok stignem do kapije, posedim. Ostavljam kao kofera u sobi hotela. Ili u taksi gde prvi put. Ili posle konferencije u Nju Jorku posle neodređenih broja nakrivo progutanih rečenica. Desi se da o tome ni sam Bog ništa ne želi znati, desi se da me ni zasenjive spoznaje ne privlače. Odškrinu se vrata, duhovi otvaraju i zatvaraju, znaju da znam.

Otkazujem ručak. U tri primerka otkazujem sve svoje dogovore jer ništa nikoga se ne tiče. Parafiram i ono što se sa potpisom ne može posvedočiti. Do završetka kafa je gotova. Spakujem se, stavljam se u ćeliju jednog treptaja o kojoj jedna neidentificirana ososba vara i hazardira. Tek škripa zubi i prštanje nalivpera sa drugoga sveta se čuje te u opipljivim prostorima kiša konačnog značenja.