Na presvlaci neba

vreme je u naziranju zore talasanje tek

probuđenih glasova otkriti, krik galebova,

poruku svoda druge obale, snagu

ovozemaljske ljubavi razjasniti,

u sećanjima sisara okeana čuvane mape,

na kojima svako ostrvo se vidi, sa kojih

na otvorene vode cveće se oslobađaju razaznati.

vreme je sa horizonta dospeli miris doma

ružmarina što Jezero i kut upadajućih

zraka sunca u večernje nebo diže osetiti,

vreme je izračunati ritam poezije pojava

oblaka koji o takvim lukama govore

u kojima do sada po našem verovanju

nije bilo mogućnosti usidriti.

vreme je bes reči užariti, jer

na krajnje bezobrazan način novost

stari i starost novi svet igra, naime

doćiće vreme kad ustanici u ime

slobode ne nalaze svoj mir,

ne trpe više nadgrobni kamen,

što na njih odavanje počasti stavio.

vreme je na suze, na izlivene

krvi, na laži i na smrt onih koji su

u nadi mira umrli odgovoriti,

jer njihova dela samo tad dobiju smisao

kad saznamo, šta im je kratak

život dao i njihova smrt će značaj

našim vrednovanjem dobiti.

vreme je da u grobovima zvečeće

kosti na govor prisilimo, da palošina

vetra više sa bezimenim senkama

ne ratuje i pre no što evropski fijuk

na jug ode, nek svira o pojmu iz smrti

utrnuto probuđenog: domovina!

presvlaku neba nek njegov glas prožima.