Na hridinama stvarnosti

čast tebi blistavim zrnima posejano

noćno nebo ko još pre zore

smerne čmavale na avanture hrabriš

i na krivom horizontu sa zracima

varljive nade ih zavaravaš

u tom trenu u nebeskoj štali

jedna zvezda otkida svoju priuzu

i kao beskućnik u beskraj

svetlosnih milenija pada

jedina šansa za opstanak je

da se ne bi zajedno s njom

u okeanu žudnje izgubili

i kao krik galeba ne bi se

razbili na hridinama stvarnosti

ako se ovako molimo:

čast tebi snu

tebi koji si me takvoj stvorio

da mogu dalje sanjariti

iz mojih koraka koji na kamenima

odzvanjaju bolju budućnost proriči

i sad mili udobno se smesti

u nojim uspomenama neka te ponovo ljubim

neka tvoju zaboravljivost dan mog osmeha ozari

neka samo za jedan sat ili minut osetim

žar naše ljubavi i vidim odsjaj našeg leta

iznad brda Crkve potom ionako spraće sve

potop zdravog razuma na što argumente ne nalazim

i ne ostaje ništa drugo samo križanja na mom dlanu

na kojima jedne druge proćerdane godine obilaze