Moj priviđenjima blagoslovljen život

Čuda, čuda i priviđenja,

divlja kliktanja i grcanja!

Iz mojih očiju poput suza

sruče čuda, čuda, čuda.

Među stubovima mog kostura

vihor cvili, svet rastura.

Bunovno priviđenje postojanja

razgrantu krošnju mesa komada.

Zubima zmaja srce mi cepa

jezovito čudo prolaženja.

U slepoočnici mi plamen bukti,

od krvotoka se želi otrgnuti,

srušio bi se na noć kao

krvava brada zvezda, nemo.

U potiljku mi bezbroj planeta

i armija s metalnim ruhom se komeša,

šljemovima, konjima u oklopu,

htenjima za svetsku obnovu.

Osećam gole stene jada,

svet joj je stidljivost kat-kada,

na stabljici uzdaha trepere suze bola,

kletva mi je pesma iz usta Joba.

Ali ne čeznuh za priviđenjima,

tek da oko mene bude mira.

Želeh jednostavnu, čistu veru

šta poverenje daje čoveku.

Rascvetati poput cvetova

i umreti, poput cvetova.

Sa drugima sebe podeliti

a ne vizijama pržiti.

Živeti na svetlu vedro

i nestati neopaženo.

Jasne, jednostavne reči izgovarati,

preminule oplakivati,

porođaju se radovati,

od mraza slabašne čuvati,

biti korpa derištu slepom, rumenom,

kuća od slame čokotu ruže tek kalemljenom.

Kao što je i moj otac bio,

ko je sušta čistota bio,

platu je uvek kući dao,

uz to i svečani šešir imao,

dok jedno veče, februarsko,

ruke mu na grudi prikovao,

nos mu je smrt zašiljila kao

on olovku kad je u Pešt išao.

Bio je čista suza, nježna želja

dok ga jektika nije isušila.

Al se uzburkam kao zelena

slina mora kad stene-idole opseda.

U dubini se vizije otvaraju,

čude jada fosforesciraju,

svetla stravično-lepih cvetova,

troma pomeranja morskoga psa,

drhtave, meke šume bola,

sjajni, plavi kišobrani snova.

Al stežu ogromni nameti,

zmijski kostur Kumove Slame visi,

rasprhne se svitajući,

u mom srcu otvrdnuvši.

Ja samo tebe mogu hvaliti

zlatno krilo moje usudi,

zubalo mi je oko srca tvoga,

kao jagnje u kanđži orla,

koja kao čudo nosiš tu

usijanu, željeznu krunu,

kao izliva lave nježna dumača,

ti užareno, ženo-Đerđu Doža!

Ta koja je povezala svoju sudbu

i moju divlju, grivastu glavu,

i nosi kao puž voštanu ružu,

nosimo noć morskih dubina, tamu,

čelo sa zvezdanim resama,

prstima nježno poravna

nabrekle, goruće godine

kao moja baka izrasline.

Kroz koju zuje te zbrke – čuda,

kao kroz vrt letnja oluja,

ta je koja ljudski podnosi moj

priviđenjima blagoslovljen život.